Студентска свест о потчињености

У првом делу свог текста, господин Антић се са сетом присећа својих студентских дана и исправно констатује да су се многи и те како окористили о студентске протесте 1996–1997. Каже још и то да су се студенти тих година успротивили „ускогрудом разумевању живота”, национализму великих сила, шовинистичким ратовима, ауторитарном режиму, али и у сврху одбране „националног поноса”. Ако претпоставимо да се „ускогрудост живота” може подвести и под маркузеовску категорију „једнодимензионалног човека”, онда смо још од Маркузеа научили да се од те ускогрудости или једнодимензионалности, може побећи само ако се претходно достигне свест о потчињености, а онда и крене у борбу против потчинитеља. С обзиром на то да је Чедомир Антић јавно декларисани монархиста, овде се као проблематично појављује то што се он борио против ускогрудости тако што је спознао да је потчињен, али као монархиста није могао сматрати да је потребно напустити односе доминације, већ их само модификовати и поставити на другачије основе. То је у време Милошевића сматрала и опозиција, па се тако ни господин Антић у том погледу не разликује од наведене опозиције, од које безуспешно покушава да направи отклон. Једнодимензионалност је тако из угла аутора текста у реду, али не према туђем већ према сопственом моделу. Није било речи о борби против ускогрудости, већ о тежњи ка њеној (реконструисаној) репродукцији. Осим тога, његова квалификација студентског покрета коме је и сам припадао, као покрета који је устао како би „одбранио национални понос”, стоји у најоштријој контрадикцији с његовим противљењем ускогрудости. Другим речима, наметање националног јединства (у условима економског нејединства) као узвишене политичке категорије представља управо отелотворење једнодимензионалног друштва.

Као такав, (легитимни) заговорник успоставе другачијег сета односа потчињености, аутор текста „Блокада” стоји насупрот тенденцијама на Филозофском факултету које, како он исправно примећује, већ годинама уназад попримају одлике блиске идејама комунизма и анархизма. С тим у вези, надовезује се и опаска да у Србији никада није дошло до суочавања с комунистичком прошлошћу и истинске демократизације. Нажалост, Србија се с комунистичком прошлошћу разрачунала већ крајем осамдесетих година. Осим ако господин Антић не мисли да националистичка реторика и измењени закон о својинским односима нису база за разрачунавање с комунистичком прошлошћу, а ратови међу нацијама уз наметање националног јединства у условима класно подељеног друштва њен коначни погреб. С друге стране, што се демократизације тиче, сагласан сам да до тога није дошло, али пре да није дошло до редемократизације. Осим ако господин Антић не мисли да унутар Савеза комуниста Југославије није постојало више идеолошких разлика него што их данас имамо у парламентарном животу у Србији. Демократија је, наравно, реч са вероватно највише могућих значења, али онако како је ја видим, о њој се не може говорити у условима владавине односа доминације, већ само кооперације. Та „домаћа верзија анархоидног пленума”, како Антић описује студентски збор, управо је заснована на начелима кооперације и једнакости. Они који покушавају да дискредитују или оспоре легитимитет таквом једном студентском телу наравно имају право да то чине. Међутим, како то обично бива, у борби за хегемонију имамо победнике и губитнике. Државу су насилно преузели либерални националисти, Филозофски факултет се и даље држи боље од остатка друштва у борби за идеје демократије и једнакости. Ако је држава насилно експроприсана, наведени факултет има право да од тога покуша да спасе једну образовну институцију. Спочитавање комунизма или анархизма студентском збору тако не значи његову дискредитацију, напротив. Када помиње то да људи у Србији и даље мисле да је злочин оправдан ако га почине „напредни људи” у име „доброг циља”, онда господин Антић антиципирајући политичку и идеолошку борбу на Филозофском факултету као „злочин”, заправо дискредитује себе као доцента на том факултету.

У закључном делу свог ауторског текста, Чедомир Антић у каузалну везу доводи Филозофски факултет као „анархистичко игралиште” и пропадање универзитетске наставе. Нажалост, универзитетска настава и то не само на Филозофском факултету пропала је са свеопштом комодификацијом у коју је насилно увучено и образовање. У каузалном односу тако стоје отклон према критичкој мисли у време старе Југославије и пропадање образовања. Осим ако господин Антић не мисли да су данас Мочник, Буден, Жижек, Долар међу најцењенијим критичким мислиоцима због тога што су се школовали на лошим или лошијим универзитетима од ових данас. Уважени доцент је тако на позицијама заговорника демократије, док се истовремено противи демократским друштвеним тенденцијама. Феномен је одвећ познат и можемо га пронаћи у једном од бројних читања Камијевог „Странца”, у ком се између осталог наводи и да „друштво које подржава етику објективности, искрености и поштења, није спремно да у свом средишту допусти некога ко савршено одговара таквој етици”.

Политиколог