„Топ” – спој рока и фолклора

Памтим када сам први пут чуо „Бијело дугме”. Различито од оних бројних преломних животних тренутака које памтимо саме по себи (први плес, први пољубац, први секс, свадба, рођење детета...), уз које нам се као по Марфијевом закону у биографије кукавички завуче нежељена љига, био је то потпуно супротан и ређи случај када се неки тренутак памти управо по песми („памтите ме по песмама мојим”, рекао би Бреговићев песник, покојни Душко Трифуновић).

Заиста, ретки су то примери. Када вратим филм уназад не могу да се сетим када сам први пут чуо рецимо свог првог идола Елвиса, или кључне, за „рокерску ми каријеру” – „Апаче”, Арсена, Отиса, „Satisfaction”.

„Please, Please Me”, али моји први „Битлси” догодили су се марта 1963. године, сећам се тачно у друштву с већ старом „Dance With Me”, вокалне групе „Дрифтерс”, и то на Радију Монте Карло; „Балкан”/„А шта да радим” и „Азру” чуо сам у новембру 1979. године у радијској емисији „С домаће поп сцене” Дражена Врдољака и „Топ” групе „Бијело дугме” пет година раније, једног мајског преподнева, на истом том Радио Загребу.

Седео сам за оним раним брачним и касно јутарњим доручком баш у ишчекивању позива из „Југотона” на интервју поводом жељеног запослења, када ме је у још дремљивом стању пробудио из металних звучника, за оно доба моћног транзистора „национал”, неочекивано динарско десетерачко: „Топом ћу те гађат моја мала, видим ли те да си с другим стала!”

А онда ритам који се суновратио у претеће мушке узастопне „хеј” замењене тутњавом марширајућих басова и бубњева, надгласане живим распуклим гласом мени непознатог певача: „Купи’ ћу си топ/кад тад, кад тад/и онда бит ћу твој/кад тад, кад тад/за дан два/можда три/можда пет/можда сто/не знам број/ал знам да бит ћу твој...”

Одмах, на првом кораку, необичан спој фолклорне лексике и модерне градске, готово, загребачке синтаксе, са скраћеним обликом повратне заменице „себи”.

Рекао сам: „Ово је добро! Ко су ови?” Продуцент Никола Борота, вођа већ познате поп-фолк дружине „Камен на камен”, оглашава се с ненаданим криком еуфорије (наравно, сазнао сам то касније), на излазу из оног средњег, спорог дела.

Ретко су ми пасовале нормалне поп песме, у суштини плесне које су мењале темпо (макар је управо ту „hammond” добро звучао), али поновни повратак на ингениозну „нашу” верзију стоп-тајма, коју су давно користили Џин Макданијелс, Мади Вотерс, па „Нешвил тинс” („Tobacco Road”), „Енималси” („Club A Go Go”), „Јардбрдси” („I’m A Man”) или свежије Дејвид Боуви у „The Jean Genie”, упозорио ме је на рокерске шмекере. Нисам чуо име песме, ни бенда, али било ми је суђено да се с њима убрзо сретнем.

У касно лето 1974. године, 2. септембра, након што сам прошао све провере, сео сам на место уредника издања великог „Југотона” и први задатак ми је био да испуним издавачки уговор за друга Горана Бреговића, на сарајевској адреси Милоша Обилића 54, за његову композицију „Да сам пекар”.

Послушао сам песму: увод с гламочким „глувим колом” и зборским дрлиндањем илити скандирањем („гламочко коло се игра без речи, али ми на њега говоримо текст”, рећи ће касније аутор): „Да сам пекар мала моја/не знам бил’ ме хтјела/тад би ноћу сама била/земичке би јела!”, прелазак на чврсти буги и исти онај глас: „Имам драгу ал’ је зло, ал’ је зло/нисмо никад заједно, заједно/кад сам са њом читав дан, читав дан/она хоће дан и ноћ, дан и ноћ...”

Нема сумње, то је тај бенд, исти модел: синергија рока и фолклора, народског, лако ласцивни хумор, иста метрика, исти сигуран звук и ритам, исти допадљиви вокал... „Бијело дугме”.

Догађало се то баш у тренутку када човек који ми је скренуо пажњу на „Југотонов” оглас с конкурсом за уредника издања, Владимир Михаљек, од мене нешто млађи (иначе један од повремених сарадника састава у којем сам свирао – групе „Ми”), преузима улогу њиховог менаџера.

Одломак из „Југотонових година” Синише Шкарице, првог дела књиге „Бијело дугме” из дискографског издања „Бијело дугме – box set deluxe”, објављујемо љубазношћу „Кроација рекордса”