Мука је адвокате натерала на штрајк

Одавно нисам прочитао у новинском тексту толико неистинитих чињеница, погрешних закључака, неумесног поређења као у прилогу Тодора Куљића ,,Адвокати”. Изненадио сам се да г. Куљић, кога посебно ценим, до те мере не познаје адвокатску професију као друштвену институцију да је доводи у везу с неолиберализмом, експлоатацијом обесправљених и сиромашних и сврстава је међу оне који се боре за свој профит не штитећи правду.

У тексту је посебно наглашена став: „Онај ко неће да говори о изопаченим вредностима капитализма нема права да критикује адвокате.” Уз ту сентенцу треба да стоји да су и професори плаћеници капитализма и да раде за тај капитализам. Капитализму неће наудити тиме што га повремено критикују, ако васпитавају студенте по програму који је створио капитализам. Адвокати заступају грађане и у споровима против капиталистичке државе и против капиталиста.

Неумесно је упоређивати штрајкове радника у Бриселу са штрајком адвоката у Србији, у томе налазити „виктимолошке разлике” између Европе и њене периферије, а посебно наглашавати да је морално-правно објашњење штрајка адвоката – закидање њихове добити. Узгред да напоменем, адвокати не остварују добит, већ награду за своје услуге. Зачуђујуће је у којој мери су у тексту неодговарајуће и лаички употребљени појмови: добит и профит.

Шта рећи за констатацију да је адвокатска професија лоби за богаћење? За тај оптужујући суд не помињу се аргументи, као и за навод да су адвокати виртуози процедуре, а не браничи правде, да штите монопол на профитабилност, да бране монопол на добит и сл. Требало би нам доста простора да би се из текста Т. К. набројале све непримерености које су истовремено и увреде на рачун једне професије и делатника у тој професији.

Заблуда је да су адвокати привилегована професија. Велики број адвоката не плаћа порез не због тога што намерно избегава обавезе према држави, већ због тога што многи нису у стању да поднесу тај финансијски терет. Није било давно када једна велика група судија није поново изабрана у судијско звање, па су преживљавали привремено се склонивши у адвокатури. Сваки од њих, чим је изабран за судију, напустио је адвокатуру.

Адвокат делује у појединачним случајевима. Исказује се у свакој парници или кривичном поступку. Помаже странци да оствари своје право, указујући на чињенице од значаја за пресуђење које, иначе, сама странка или судија не би уочили или би сматрали да је неважна. Нису ретки случајеви да авокат од сиромашне странке не наплаћује своје услуге.

Тодор Куљић сматра да адвокати истрајавају у штрајку из ружних побуда: желе да сачувају монопол на добит и профит. Професор нема у виду истину да не штрајкују они којима је добро. Мука натера на штрајк.

Треба видети и друге разлоге за штрајк адвоката, па онда доносити судове. Адвокати су се успротивили законском решењу да уговоре о промету непокретности саставља јавни бележник у облику јавнобележничког записа. Захтевају да се законом не даје овлашћење јавним бележницима да састављају те уговоре, већ да само оверавају потписе на тим уговорима као што је до сада то овлашћење имао суд. Оправдано сматрају да је тај захтев подједнако у интересу и адвоката и грађана.

Правник, научни саветник