Надреално читање Нушића

Текст Владимира Ђурђевића „Три класе и госпођа Нушић”лагана је комедија чија радња има флексибилно утемељење у Нушићевој биографији, али и у његовим познатим комедијама, из којих су поједини мотивии ликови ишчупани и уграђени у ткиво Ђурђевићевог комада. Текст свакако поседује упадљиве комичке вредности, али од врсте која није онако препознатљиво нушићевски друштвено-критичка, субверзивна према овдашњим друштвеним аномалијама. Напротив, Ђурђевићев текст базиран је на једној романтизованој комичности, површнијем и наивнијем хумору који није друштвено-политички убојит.

Режија Милице Краљ је груба, лагани хумор текста је добио незграпније, мрачније димензије, употребом средстава углавном неизбрушене, пренападне глуме. У игри има много претеривања, нарочито у случају ликова Нине (Јелисавета Орашанин), Живке (Сандра Бугарски), Јоргоса (Лако Николић), Милорада (Андрија Цвијановић). Нешто суптилније су извајани ликови Нушића (Даниел Сич), Димитрија (Слободан Бода Нинковић), Даринке (Паулина Манов Ђурђевић), што више одговара жанру романтичне комедије којем је текст близак. Ипак, на сцени преовлађују неумереност и неотесаност које су изгурале потенцијале једне финије комичности текста агресивно са сцене, чинећи ову представу естрадном.

Иако у појединим сценама, такође, користи груба средства изражавања, представа „Ожалошћена породица”, редитеља Марка Манојловића, врло је маштовита, аутентична и значењски провокативна. Она маркантно оправдава разлоге свог постојања, утолико што заиста на сцену доноси и стилски и идејно савремено тумачење Нушићеве сочне друштвене комедије. У Манојловићевом читању је у први план извучен гротескни апсурд ликова, нарочито у првом чину који се одиграва у једној мусавој чекаоници. Упадљиво су у представи наглашени и фантастика и зачудност које се преливају из накарадне реалности општег отимања. Глумци су супериорно извели три стилски различита чина, од суптилно искривљеног, комичног, бекетовско-јонесковског апсурда који одређује први чин игре, преко театралног хедонизма на тоновима полетног валцера у другом делу, до надреално бруталног расплета у у трећем чину.

Представа је знатно осавремењена и на значењском плану (драматург Јелена Мијовић). За разлику од Нушићевог текста, где су Даница и адвокат др Петровић носиоци некакве позитивности у окружењу бестидног хохштаплераја, у Манојловићевој представи нема ведријих тонова. Светло које Даница (Тамара Драгичевић) уноси на почетку трећег чина представе, конкретно и симболички осветљавајући тотални мрак, само је привремено. У пратњи набилдованог др Петровића (Ђорђе Стојковић), Даница постаје одлучна осветница са хладном намером да збрише са лица земље ту банду лешинара коју самоуверено води Агатон (Ненад Јездић). А Агатон као да је сишао са актуелне политичке сцене, надобудни је вођа који подржава ноншалантно мењање странака са јединим циљем опстанка на власти.

У представи је наглашено претварање, изигравање, лажи, директније него у Нушићевом тексту. На пример, уводни дијалози између чланова дијаболичне породице крвопија у првом чину су луцидно приказани као представа за Даницу у суседној просторији, игра изливених лажних емоција, театралне кукњаве и пренемагања које води убедљива Гина (Радмила Томовић). У тој зачудно комичној чети кљакавих сподоба, налазе се и грбави Прока (Бранислав Зеремски), изубијани беспосличар и потоњи гангстер Трифун (Иван Јевтовић), заводник Мића који самоуверено парадира у гаћама (Дејан Дедић), дезоријентисани клошар Танасије са лилихипом (Ерол Кадић), увек добродржећа Сарка (Дубравка Мијатовић) итд.

Завршетак представе је значењски и сценски врло провокативан. С обзиром на то да не могу да се отресу бескрупулозних чланова ове грозне породице, адвокат и Даница одлучују да их уклоне. Но, гамад је неуништива, ни меци из пиштоља, аутоматских пушака, ни бомба, па ни хемијско оружје, не успевају да их елиминишу. Њих двоје ће страдати уместо њих, док ће гамад тријумфално опстати. Овај ефектан крај, надреални заокрет у односу на оригиналног Нушића, интригантан је и оправдан редитељско-драматуршки поступак, у пуном сагласју са разорном изопаченошћу наше актуелне стварности.