Хиландар чува највредније српске рукописе

Колико се тачно српских средњовековних рукописа налази у свету, тешко је са сигурношћу рећи. Најстаријих, оних насталих до краја XIV века, сматра Анатолиј Аркадјевич Турилов, један од највећих зналаца словенског и српског средњовековног рукописног наслеђа, има између 800 и 1.000. Колебања у броју условљена су тиме што су многи од тих старих рукописа били подељени на делове (углавном су то чинили научници и колекционари у 19. и почетком20. века) и до данас није установљено који делови су припадали једном рукопису. А укупан број српских средњовековних рукописа од 12. до 17. века, који се налазе у иностранству, креће се од четири до пет хиљада, а можда и нешто више од пет хиљада.

Анатолиј Аркадјевич Турилов (1951), рођен је у Јарослављу (Русија). Студирао је на Историјском факултету Московског државног универзитета (Катедра за проучавање извора за историју СССР-а), а потом је био на постдипломским студијама, на Институту за славистику и балканистику Академије наука СССР-а. Тема његовог магистарског рада је била: „Бугарски и српски извори за средњовековну историју Балкана у руској писмености од краја 14. до прве четвртине 16. века”. Радио је у Рукописном одељењу Државне библиотеке СССР-а „В. И. Лењин” (сада Руска државна библиотека), сарадник је Института за славистику Руске академије наука, члан Археографске комисије. Године 1983. учествовао је у совјетској научно-истраживачкој експедицији на Свету Гору. Главни је уредник „Сводног каталога словенско-руских рукописних књига 14. века”, које се чувају у Русији, и неким другим земљама.Анатолиј Аркадјевич Турилов je недавно изабран за иностраног члана САНУ.

„Чигоја штампа” из Београда, у библиотеци „Ортограф”, објавила је његову монографију „Студије из словенског и српског средњег века”, коју су приредили Ђорђе Трифуновић и Снежана Јелисијевић. О књизи, која је представљена на Филолошком факултету у Београду, говорили су Ђорђе Трифуновић, Јован Делић и аутор.

Највећи број, више од 95 одсто, српских средњовековних рукописа, објашњава Турилов, налази се у Европи – у Оксфорду, Лондону, Берлину, Прагу, Кракову, Санкт Петербургу, Москви, Кијеву, Одеси, Пловдиву, Солуну, Цетињу, Риму, Паризу. Највећа (и највреднија) збирка српских рукописа, ван граница бивше Југославије, чува се у манастирима Свете Горе у Грчкој. Затим, вероватно, следи Русија, где се у збиркама Москве (Државна историјска библиотека, Руска државна библиотека) и Петербурга (Руска национална библиотека, Библиотека Академије наука, Архив Санктпетербуршког историјског института Руске академије наука) чувају стотине српских рукописа од 12. до17. века. Притом, део овог блага нашао се у Русији још у 14. и 15. веку.

Много је српских рукописа у Бугарској (вероватно чак и више него бугарских), али је ту одређивање националне традиције рукописа отежано чињеницом да су се у 16. и 17. веку српским ресавским правописом служили писари од Јадрана до Црног мора. Много је српских рукописа и у Румунији, али њихов тачан број није установљен због одсуства података о библиотеци Синода и целом низу манастирских збирки. Број српских рукописа у другим земљама, градовима и манастирима далеко је мањи, највише неколико десетина, али међу њима има правих бисера.

У Украјини, српски рукописи се налазе у Кијеву и Одеси, и њихова судбина је нераскидиво повезана са руским збиркама. Не тако велике збирке српских рукописа (највише тридесет у свакој) постоје у Берлину (збирка Вука Караџића), Бечу (углавном рукописи светогорског порекла које је купио Ј. Копитар), Прагу (збирка П. Ј. Шафарика), Паризу, Лондону. Посебна је тема збирка рукописа у Јерусалиму и на Синају. Неке од њих написали су управо у Светој земљи српски монаси и ходочасници.

Света Гора, током најмање шест векова (бар од краја 12. до краја 18), додаје Турилов, била је један од највећих центара словенске писарске и преводилачке делатности. Већина сведочанстава о преводима на словенски језик, сачуваних до краја 16. века, односе се управо на Свету Гору. И то није тешко објаснити. Света Гора је већ до момента када се ту појавило словенско монаштво поседовала богате грчке збирке књига – основу за преводе. За Бугарску и Србију то је био најближи велики манастирски центар грчко-словенских културних контаката, а за Русију један од најближих. Књиге су ту преписиване и за сопствене потребе светогорских словенских манастира и због слања у оне земље одакле су потицали монаси. Релативно потпуна слика словенске писарске преписивачке и књижевне делатности на Светој Гори може се добити само на српском материјалу, и пре свега, на основу рукописа библиотеке Хиландара, будући да је она највећа на Светој Гори и да је откривен и идентификован највећи број њених писара.

Проучаваоци, истиче Анатолиј Аркадјевич Турилов, установили су да су хиландарски писари, почев од двадесетих година 14. века, учествовали у формирању библиотеке Дечанског манастира. Збирке бугарског Зографа и руског Пантелејмоновог манастира не дају истраживачу довољно материјала за поређење, а збирка Пантелејмоновог манастира се формирала углавном у 19. веку и нема историјски карактер. Поред тога, познато је да је бугарска и руска писарска делатност на Светој Гори, у 14. и 15. веку, у знатној мери повезана не са „националним” манастирима, већ са скитовима великих грчких обитељи (Велика Лавра, Ватопед), где су се бугарски монаси бавили и преводилачком делатношћу. За Русију, круг трагања за рукописима преписаним на Светој Гори у 14. и 15. веку (период другог јужнословенског утицаја), изузетно је широк, и броји око 3.000 источнословенских рукописа, тог времена.

На крају ове мале свечаности, Ђорђе Трифуновић је Анатолију Аркадијевичу Турилову уручио примерак књиге „Студије из словенског и српског средњег века”, у кожном повезу, као успомену на гостовање на Филолошком факултету у Београду.