Могли бисмо, једног дана, да постанемо велики извозник хране

Влада Србије води дефанзивну политику која, по природи ствари, не може да покрене привредни опоравак и раст. Кад се погледа кратка листа офанзивних потеза – види се да смо тражили иностране стратешке партнере за Железару Смедерево. И још тражимо, с надом да ће преузимање овог многољудног колектива да препороди привредне прилике у Србији. Настављена је распродаја преосталих губиташких фирми, не би ли смо дошли до неке парице, да се закрпи голема буџетска рупа. И то је, мање-више, све.

Недаће су такве да опоравак није могућ преко ноћи и управо зато је требало „напасти” чвориште: привредну област, посебно пољопривреду. Мењати пословни амбијент, смањити уплитање и утицај државног апарата, упростити и олакшати отварање фирми, самозапошљавање. Од укупне вредности инвестиционог капитала овог часа дај боже да четири одсто потиче од акција, у рукама малих штедиша, који су девизе претворили у акције нових, перспективних фирми које раде за страног купца. Неразвијено акционарство није само знак вишедеценијског неповерења у домаћу привреду и бизнисмене, већ и пропуст државе која је могла да опорезивањем камата на девизну штедњу и ослобађањем дивиденди од таквих терета, покрене акционарство, као сигуран извор већег инвестирања.

Ово су дугорочни послови, а пољопривреда је краткорочан, који веома брзо може да донесе крупне промене. Има претеривања у тврдњи како бисмо „могли да хранимо пола Европе”, али има и изгледа да, једног дана, постанемо „зелена башта Европе”, уређена, високо продуктивна аграрна земља, велики извозник хране. Последњих година има прилично доказа да је то могуће. У атарима Војводине и Мачве род житарица, уљарица и репе је достигао ниво Европе! Имамо и нове засаде у којима се, на хектару, набере и 70 тона јабука, што је равно најбољим плантажама у ЕУ. Али таква имања су ретка, а преовлађују она која и данас, као и пре 100 година, зависе од вишка или мањка летњих падавина.

Србија би могла да покрије бар 8.000 хектара пластиком и постане велики извозник раног поврћа и ситног црвеног воћа. Да у пластенике пресели и гајење малине, јагоде, боровнице, купине. У пластеницима и пак-центрима запослио би се бар 20.000 људи.

Навео сам тек једну од десетак могућности да се обогатимо. У недавним преговорима с Русијом показало се да, овог часа, немамо ни издалека робе, да извозом подмиримо њихове потребе! Одавно је истекло време кад је пољопривреда морала да избије на чело најпречих послова владе. Али то никако да се догоди. И даље је на маргини, готово заборављена и о њој се говори само у време потопа и штете коју за собом оставе набујали потоци.

Да ли је у питању својеврстан далтонизам остаје да нагађамо, али Влада Србије мора одмах да се суочи с великим дугорочним послом. Да се најпре поставе темељи за продуктивну земљорадњу, увећа и одржава плодност земљишта, уреде водотоци и вода доведе у атаре. Да се мали поседници (има их више од 420.000) окупе у задругама, да се повећају улагања у аграр, што би донело вишеструку добит и корист.

Све је ово написано у Стратегији Националног аграрног савета, али тај предлог влада очигледно још није стигла да прочита...

Новинар, председник Покрета „Богата Србија”