Узети дах пред историјом

ИНТЕРВЈУ - Љубиша Јеремић

Љубиша Јеремић, књижевни критичар, приповедач, и универзитетски професор у пензији, у чувеној едицији „Коло” Српске књижевне задруге из Београда објавио је збирку критичких текстова „О српским писцима”, која је недавно награђена признањем „Ђорђе Јовановић”. Аутор предговора овој књизи, професор др Јован Делић, уочио је димензију доживљености и избора по сродности са ауторима у Јеремићевој критици која је, уједно, дело доброг приповедача. Прошле године, Љубиша Јеремић је у издавачкој кући „Филип Вишњић” објавио „Малу књигу о Толстоју”, која и данас открива нове детаље у делима великог класика.

По којем кључу сте изабрали писце чија сте дела разматрали у овој књизи?

Својевремено сам заступао концепт „прозе новога стила” у српској књижевности. Сада сам хтео да покажем уочене континуитете друге врсте, који се протежу од српске прозе од 19. века до наших дана и писаца какви су Слободан Селенић, Борислав Пекић, Мирослав Јосић Вишњић, Јован Радуловић. Ти континуитети су специфични за српску књижевност и, углавном, могу се свести на њен однос према историји, националној или чак политичкој историји. Готово да није било тренутка у којем смо могли „да узмемо дах” независно од историје. Она је стално, као Горгона, што би рекао Јосиф Бродски, зурила у наше писце и тражила од њих одговор. Уколико би јој отворено узвратили тај поглед, то би значило да ће се окаменити. Такав однос према историји тешко да се може наћи у другим, такозваним великим књижевностима.

Приказали сте континуитет у српској књижевности. Како га, културолошки, језички и стилски можемо посматрати од Јакова Игњатовића до Мирослава Јосића Вишњића?

Управо се стил Јакова Игњатовића, оно што је у његово време било највише на удару критике, и за који се говорило да је неуредан и телеграфски, открива потом под пером Црњанскога, а онда и код Мирослава Јосића Вишњића, као један моћан поетски орган. Такав језик производи код Црњанскога његову специфичну интерпункцију, а код Јосића Вишњића један специфични лирски стил. Међутим, када говоримо о континуитету основни је однос према историји. Јаков Игњатовић давно је рекао за наше сународнике Србе да су народ који стално сања обнову Душановог царства, али да све смрт превари. То ћете наћи и код новијих писаца. Пекић у „Златном руну”, кроз све бескрајно сложене и предивне наративне авантуре кроз векове, са враћањем у антику, мит, у епско време, настоји да пронађе одговор на те трагичне изазове.

Део историјског тока свакако је и идеологија…

Питање идеологије у књижевности једно је од најважнијих, а када је о Добрици Ћосићу реч, Ћосић је настојао да идеолошки дискурс користи као предмет романескне обраде. Некад успешно, често и неуспешно, јер идеолошки говор је мртав говор. Када је искоришћен у литератури, такав говор је умртвљује. Идеологија је опасна, као да је тамна сенка историје у литератури, и заправо је знак литерарног окамењивања. Тако да су добро пролазили писци у оним тренуцима, када су успели да се боре против идеолошког дискурса, да га изнутра разарају.

Како у делу Драгослава Михаиловића, чијим делом сте се подробно бавили, раздвојити оно што је лично проживљено од литерарног и идеолошког?

Три су писца у савременој српској књижевности код којих трагичко виђење не проистиче из њиховог посматрања живота, већ из њихове непосредне судбине. То су Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић и Борислав Пекић. Ти су људи, уистину, страдали од режима и идеологије. Међутим, на срећу, идеологија се није прелила у њихову литературу, они се њом не баве, баве се људским животом. Аутобиографско је више као тамно језгро које зрачи из њихове прозе, од онога што су као писци доживели. Као ни Драгослав Михаиловић, ни Мирослав Поповић не помиње страшне чињенице из свог живота, тамновање на Голом отоку, погибију очеву. За њих је питање трагике, питање људске егзистенције уопште, као и хуманости. Тако да је то њихова највећа врлина.

Колико је улога књижевног критичара да изнова подсећа на писце – класике, или оне који могу бити заборављени?

У нашој средини устаљено је да се писци, како нестану из живота, забораве. Врло често је то и са политичких разлога. Код нас постоје генерације писаца које су доживеле политички заборав, а затим обнављање интересовања за њих. Мени би било посебно драго да се то обновљено интересовање веже за књижевно дело Видосава Стевановића. Када је реч о Миодрагу Булатовићу, један његов несмотрени политички потез из раних деведесетих година вероватно је проузроковао то да га годинама нико не помиње. Међутим, све и да имамо једног Гогоља, или Бројгела, не бисмо смели заборавити једнога Миодрага Булатовића. Снага политичке гротеске у његовим делима нешто је што чини част овој књижевности. Што се, уосталом, показало и у свету, јер је Булатовић био један од наших најпревођенијих писаца. Доиста, у књижевној историји постоје револуционарни процеси који имају карактер прекида са традицијом; међутим, испод таквих процеса увек постоји континуитет који је живи извор књижевности. У том смислу уочљиво је да један Толстој уопште није далеко од Џојса, као што се, у нашој књижевности, један Јаков Игњатовић јасно види у успостављању континуитета у српској књижевности.