Политичка прекретница

Први круг председничких избора указује на судбоносну политичку подељеност грађана Србије. Воља народа изражена 20. јануара указује да наша кључна политичка тема нису програми или идеологија, какав је случај у осталим балканским државама. У Србији се грађани још увек опредељују да ли подржавају реформе започете 2001. године, да ли желе европске интеграције и да ли су сагласни са приватизацијом. Пре само годину дана, на парламентарним изборима, солидну посланичку већину добиле су управо оне странке које се, без обзира на све разлике, залажу за наставак политичких реформи и економску транзицију. На председничким изборима, међутим, знатну предност забележио је кандидат СРС-а г. Томислав Николић. Уколико Николићеве гласове саберемо са гласовима кандидата СПС-а, он се приближио броју гласова којe су режимски кандидати освајали када су током деведесетих побеђивали. Тројица кандидата некадашњег ДОС-а заједно су освојили већи број гласова; ипак, резултат кандидата СРС-а и међусобна политичка завађеност кандидата бившег ДОС-а дају јасну предност г. Николићу у његовом настојању да уђе у зграду на Андрићевом венцу као четврти председник наше „Друге републике”.

Овакво расположење бирача било је предмет многобројних анализа. Најчешћа су два објашњења. Прво се своди на тврдњу да су грађани незадовољни неправдом и корупцијом које прате реформе, док се друго односи на велику излазност. Обе ове претпоставке веома је тешко доказати. Наиме, у протеклој години разних кампања (референдумска, парламентарна, председничка) влада је избегавала непопуларне мере, клонила се афера и трошила државни буџет у већој мери у складу са општим (не увек и разумним) очекивањима. Шта се то променило током протеклих дванаест месеци? Пре годину дана излазност је била слична (овог пута је изашло свега нешто више од 1,5 одсто више, односно око 96.000 бирача). Уобичајено је да кандидати добију више гласова него њихове странке на парламентарним изборима. Ипак, кандидат СРС-а стекао је подршку скоро пола милиона нових бирача!

Одакле сви ти гласови? Успех председничког кандидата ДС-а, г. Тадића, могуће је објаснити сабирањем гласова присталица његове странке, и странака које су га подржале, заједно са делом гласача ДСС-а (управо оних који су према свим анализама давали предност г. Тадићу у односу на г. Николића). Успон радикала, чини ми се, могуће је повезати пре свега са високом излазношћу и променом структуре бирача у односу на прошлогодишње изборе. Парламентарни избори спроведени су у време предизборног јединства странака данашње коалиције, на економским основама успостављеним у време непопуларне мањинске владе. Парламентарни избори нису спроведени у драматичним околностима, а исход им је углавном био очекиван. Први круг овогодишњих председничких избора, међутим, одиграо се у нешто измењеним условима: најављивани су као драматични, чему су потврду давала потмула трвења унутар владајуће коалиције. Структура бирача и места у којима је одзив на изборе драматично порастао указују на могућност да је управо једна популистичка мера владе извела на биралишта грађане које свакако нису очекивали. Можда сте приметили да је министар надлежан за приватизацију управо у предизборној кампањи говорио о подели акција јавних предузећа грађанима. Формулација према којој ће у оквирима једноставне процедуре за регистровање четири милиона будућих власникâ 1000 евра приватизационог новца бити потребно да дотични буде и на „бирачком списку”, у многим крајевима је велики број наших суграђана схватио као захтев да се гласа.

Пре две године поједине анализе говориле су о феномену према коме је после пада Милошевићевог режима чак 900.000 гласача престало да излази на изборе. После распада ДОС-а 2002. негде око 300.000 поново је почело да гласа, према овим тумачењима, за СРС. Повратак већине ових бирача на изборе довео би, вероватно, до пада демократске владе и рестаурације старог режима.

Уколико су ове процене тачне извесно је да су странчари, политичари без програма и маркетиншки таленти, који сматрају да је нови мандат политичара важнији од његове државничке и историјске мисије, учинили да једна реформска влада популистичким мерама помогне своје противнике. Половичне државне реформе, наставак бесмислене политике на Косову, малокрвна борба за правну државу, корупција, трули компромиси и економски популизам само су допринели оваквом исходу.

Бирачи ипак треба да се добро присете времена пре 2000. године и да буду зрелији од демократских политичара. Заустављање реформи или промене нагоре неће учинити Србију богатијом, ни њен народ срећнијим.

историчар