Лeжерна празнина

У начелу, с колумнистима се не полемише, па молим читаоце да овај текст схвате пре као колумну о колумни, него као полемички коментар.

Као што је општепознато, колумниста има право на крајње субјективан став о релевантним друштвеним питањима. Редакција не мора делити оцене и ставове колумнисте, што се види и из посебне графичке позиције колумне, по правилу колумнистички прилози одвајају се дебелом линијом или посебним типом слога, а у „Политици” се такви прилози објављују на посебним странама.

У колумни је важно не само шта се каже, већ и како се каже.

Од „Политикиних” колумниста, с посебном пажњом читам текстове Данице Поповић.Професорка Поповић извршила је неку врсту белетризације текстова на економске теме. Лаким, скоро књижевним потезима, ведрим стилом, разуђеномреченицом, она указује на понекад веома непријатне бољке наше економије, па и читавог друштва. И сама сам се школовала на Економском факултету у Београду, али признајем да већина еконoмиста пише суво, хладно и незанимљиво, нема ту ни „е” од елоквентности, а о реторичким ватрометима да и не говоримо. Код професорке Поповић, срећом, има знања и искустава и из других, еконoмији не баш блиских дисциплина.

Нажалост, ни она није имуна на болест која често дохвати разбарушене и лакоречиве ауторе.

Делећи шамаре лево и десно, Даница Поповић повремено показује да за њу чињенице нису светиња. Коментари су слободни и морају остати слободни. Ипак, професорка Поповић повремено чињенице прилагођава својој унапред створеној слици, а ако у томе не успе – она чињенице, једноставно, игнорише.

Као у оном вицу – ако ми се чињенице не допадају, утолико горе по чињенице!

Осврнула бих се на најсвежији пример – на текст „Ко то беше Оља Бећковић”, у „Политици” од 19. новембра.

Оља Бећковић, уредница је емисије у којој је Даница Поповић била чест и радо виђен гост, и која је како пише „Политика” од 25. септембра, уручила Даници Поповић награду „Освајање слободе” за допринос ширењу слободе јавне речи, посебно „за њене бритке и савршено прецизне текстове написане поводом афере са докторатом министра Небојше Стефановића”.

У најкраћем, Даница Поповић поново говори о „плагијату министра полиције” и поентира ставом да „полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа”.

Оставићу по страни погрешно титулирање Небојше Стефановића као „министра полиције”, као и игнорисање чињенице да он није био министар у време кад је одбранио докторат.

Важније је што Даница Поповић свој колумнистички приступ у наведеном тексту темељи на крупној неистини: Небојши Стефановићу не само да није доказана интелектуална крађа, него је доказано да је он без разлога, у оркестрираној афери оптужен за крађу, па му медији (и колумнисти) дугују извињење, a јавности појашњење разлике између оптужбе и доказане кривице.

Навела бих тврдоглаве чињенице које су пажљивијим читаоцима „Политике” сигурно познате.

У суботу, 4. октобра, „Политика” је коректно пренела суштину налаза независне експертске комисије под насловом „Докторски рад Небојше Стефановића није плагијат”. То је трећа по реду комисија која је потврдила да су све радње у вези с пријавом, припремом и одбраном наведене докторске дисертације биле у складу са законом и академском праксом. Чланови комисије били су сви од реда са државних универзитета. Сличан став донела је, који месец раније, комисија Мегатренд универзитета, а знатно пре тога и факултетска комисија која је оцењивала тезу.

Игноришући то Даница Поповић понавља своје олаке оцене, Мегатренд универзитет представља као елементарну непогоду на иначе сређеном и идиличном српском високошколском простору, и додатно оптужује за интелектуалну крађу.

Нисам члан, ни симпатизер ниједне политичке странке. Ниједан свој животни успех не дугујем политичкој припадности, па мислим да имам право да подсетим читаоце да слобода није вредна ако је – осим носиоца признања „Освајање слободе” – не могу користити и други. У слободи коју као колумниста ужива, Даница Поповић ипак не би смела да игнорише чињенице. Ако не начини корекцију стваралачког и критичког алата – у овом, али и у неким другим случајевима – од њене колоквијалне колумнистичке продукције остаће лежерна празнина.

Доцент Факултета за културу и медије