Украјина – замрзнути конфликт

Ко се још сећа М.Сакашвилија, који је пре шест година „храбро” ушао у рат са Русијом? Ишколовала га је и устоличила Америка, али га се лако и одрекла. Слепи послушници моћнихслуже за једнократну употребу и жртвовање. Taко је Грузија, захваљујући својој неразумној и поданичкој политици Вашингтону остављена на „цедилу”. Чека ли слична судбина П. Порошенка и Украјину, иако је реч о „крупнијем залогају”? За очекивати је да ће сразмерно америчкој улози у креирању грађанског рата у Украјини бити и величина њене политичке штете.

Украјинска криза и све оно што је с њом у вези, покренули су многа питања не само о односима Вашингтона и Москве, већ више, рекао бих, о другачијем карактеру односа и сарадње већине европских земаља и САД. Иако је још рано говорити о коначном расплету и смиривању несрећних догађаја у Украјини, већ је сада јасно да је највећи губитник украјински народ.

Отварањем „кијевског Мајдана” Америка је имала два циља, које је намеравала да истовремено реализује. Први, да безбедносно угрози Русију, поврати је у стање привредног хаоса и пропадања, са трећеразредном улогом у светским односима у којем је била за време Јелцина. Постизањем тог циља и с таквом Русијом отвориле би се широке могућности за постепено овладавање огромним руским природним ресурсима енергената и рудних богатстава неопходних индустријски развијеним земљама Запада. И у време хладног рата сибирска богатства била су важнија од сукоба двеју идеологија.

Други, ништа мање значајан, али само наизглед прикривени циљ Вашингтона био је да се испровоцира опасна конфронтација ЕУ, у првом реду Немачке, са Русијом, што би, сада је то јасно, озбиљно угрозило њихове економије и учинило их још зависнијим од Америке. Економске санкције, чији је иницијатор и највећи заговорник управо САД, већ наносе знатне штете и ЕУ и Русији, а скоро да се не дотичу Америке. Штавише, уколико оне потрају дуже, америчка економија би могла и профитирати, као што је то био случај и после Другог светског рата.

Уједињењем Немачке и њеном оснаженом позицијом унутар ЕУ, као и улогом у разбијању Југославије, Вашингтон све више осећа да губи ону позицију и утицај на европском континенту који је имао до деведесетих година прошлог века. Спољна и посебно безбедносна политика ЕУ, гледано на дужи рок, све ће више долазити у несагласје, да не кажем конфронтацију, са агресивном и империјалном политиком САД, чега се Вашингтон итекако прибојава. Следствено таквом курсу Брисела, боље рећи Берлина, позиција и улога НАТО-а, када је реч о Европи, постепено би слабила. Немачка, са преовлађујућим бројем чланица ЕУ, би радије изграђивала свој систем безбедности и одбране уз добросуседство са Русијом.

Економски снажна и са неупитним политичким утицајем у европским оквирима,иако још под туторством САД, Немачка настоји да води нешто независнију политику и у ширим размерама, што побуђује сумње англо-америчког фактора, које потичу још од рушења берлинског зида и изјаве М. Тачер да се након уједињења Немачке „мора стално чувати барут сувим”. Америчком притиску на Русију никако не иду у прилог чести контакти Меркелова – Путин, а посебно недавна изјава Ф.В. Штајнмајера да је са Украјином могуће партнерство али не и чланство у НАТО, као и да није реално да се Украјина прикључи ЕУ у догледној будућности. Таква Немачка и посебно „Немачка Европа” није у интересу САД, а њено држање на „узди”, како сматрају, било би олакшано сталном конфронтацијом са Русијом.

Плашећи се да ће Немачка и највећи број такозваних старих чланица ЕУ све мање следити америчку политику и посебно економске санкције према Русији, Вашингтон се све више окреће Лондону и новим чланицама, иако неке и од њих, попут Мађарске па и Чешке Републике, увиђају сву штетност наметнутих санкција, и приклањају се немачком ставу.

У таквим условима и при све израженијој спремности ЕУ и Русије да изнађу мирно решење наметнутог рата Украјини, а у циљу предупређења даљих штета по економије својих земаља, да би сачувао какве такве позиције и утицај у овом делу света, Вашингтон ће свакако настојати да се украјински конфликт замрзне и остане за дужи период притајено потенцијално жариште нових конфронтација и сукоба.У међувремену, верујем да ће САД отворити неко ново кризно жариште у Европи, можда опет на Балкану.

Амбасадор у пензији