Право на одсуство са рада без накнаде

Запослени има право и да одсуствује са рада без накнаде, у одређеним случајевима, по више основа. Један од основа је тзв. неплаћено одсуство.
Законодавац не утврђује у којим случајевима запослени може да добије неплаћено одсуство већ је то препуштено послодавцу. Обично се општим актом регулише у којим случајевима и колико дана може да траје неплаћено одсуство. За време неплаћеног одсуства запослени не добија зараду, а његова права и обавезе из радног односа мирују. Али, уговором о раду или општим актом може да се предвиди да запосленом и за време неплаћеног одсуства у краћем трајању тече радни стаж и да остварује право на здравствено и социјално осигурање на терет послодавца, изузев зараде коју не прима јер је не остварује.

Запослени може да оствари право на мировање права и обавеза које се стичу на раду и по основу рада у законом прописаним случајевима. То су: одлазак на одслужење или дослужење војног рока, упућивање на рад у иностранство, привремено упућивање на рад код другог послодавца, избор, односно именовања на функцију и издржавање казне затвора, или изречене мере безбедности, васпитне или заштитне мере, у трајању од шест месеци.

Међутим, и у овом случају законодавац даје могућност да се општим актом или уговором о раду ово питање другачије регулише. По престанку разлога за неплаћено одсуство или мировање, запослени има право да се у року од 15 дана врати на рад код послодавца. Оно о чему запослени морају да воде рачуна јесте да се благовремено врате или да на време поднесу захтев за продужење времена за које мирује радни однос. На пример, код упућивања на рад у иностранство, с обзиром на то да послодавац може да откаже уговор о раду у случају када се запослени не врати на рад код послодавца у року од 15 дана.

Проблем може да настане и приликом привременог упућивања на рад код другог послодавца, уколико су остали недовољно регулисани односи између самих послодаваца, у смислу на чији терет ће бити исплаћиване зараде и накнаде зараде запосленом.