Промене и примене Закона о култури

У августу 2009. донет је, тзв. кровни закон о култури, први после 1994. године. Дочекасмо нови закон, али ни после шест година oд усвајања не дочекасмо његову потпуну примену, а припремају се измене.

Министар Тасовац је најављивао измене постојећег закона како би се решиле неке непрецизности. Предочени текст то не потврђује. Не знам колико ће помоћи јавна расправа. Предлози ће морати да прођу кроз филтер радне групе формиране посебним решењем министра. Сви су запослени у министарству. Зар њима није у опису радног места да учествују у припреми закона? Где су стручњаци из културе?

Неке одредбе постојећег закона нису биле поштоване, неке су недоследно примењиване. Предлагачи нове верзије их – бришу.

Бришу се: посебна признања, тзв. националне пензије, обавеза Републике о уплати доприноса за истакнуте уметнике, обавеза владе о оснивању регионалних установа заштите, приоритетно финансирање установа од националног значаја, могућност самосталних уметника да обављају и другу делатност, могућност запошљавања по уговору.

Положај уметника треба да регулишу закони о социјалној заштити и Закон о раду, на које Министарство културе не изрече ниједну примедбу. Финансирање се пребацује на локалне самоуправе или се укида.Регионалне установе заштите, заводи и архиви, остављају се локалним самоуправама. Те установе покривају територије и више од 40 општина, њихове трошкове сносиће и даље градови у којима су им седишта. Оснивачи су им даље ССРН, међуопштинске заједнице, смедеревском заводу београдски итд. Директоре бира час Република, час локална самоуправа.

Доприносе за истакнуте уметнике плаћаће, такође, локалне самоуправе.

Задржавају се одредбе закона о проглашењу установа од националног значаја, укида се могућност њиховог приоритетног финансирања. Могу да се заките титулом!

Логика: скините се са грбаче Министарства културе односи се и на Национални савет за културу. Националне савете у образовању и науци Народна скупштина бира, утврђује висину надокнада, а надлежна министарства обезбеђују услове за рад и обављају административно-техничке послове. За Национални савет за културу Министарство ће и даље утврђивати ко и како предлаже чланове Савета, све обавезе за рад преузима Народна скупштина. Смањиће им и ингеренције, уместо да „учествују у изради националне стратегије” моћи ће да „разматрају и дају мишљење”!

Померање рока конкурса за пројекте са 1. октобра на крај године због наводног усклађивања са доношењем буџета је проблематично. Дође крај године, јануарски празници, почну комисије да раде, потписују се уговори, шаљу захтеви трезору, паре мало круже, „добитници” на конкурсу могу да почну са радом тек у априлу или мају.

Закон није заобишла омиљена министрова тема: дигитализација. Брише се одредба о развоју информационих технологија и дигитализације и остаје само: дигитализација! Како се то „дигитализује” нпр. непокретно културно наслеђе (манастири, археолошка налазишта), а већ постоји проблем са дигитализацијом покретног, нпр. филмом. Из постојећег закона је као прво начело културног развоја задржано „културно наслеђе”, али у члану којим се утврђују приоритети културне делатности наслеђе „пада” на седмо место, и то после дигитализације.

Код избора директора не пише шта се дешава кад управни одбор донесе одлуку, а оснивач се са тим не сложи. Који је рок да то обелодани? Бескрајан! (Нпр: избор директора Музеја савремене уметности, Народне библиотеке, Музеја града Београда.)

Од којих пара се издваја 25 одсто дискреционо, мимо конкурса, зашто се уводи обавеза формирања уметничких савета, зашто се смањује број чланова управних одбора из програмске делатности, зашто се повећавају надлежности централних установа заштите, зашто се после укидања националних пензија одредбе о додели националних награда не разраде, као нпр. код спортиста?

Уколико се неке од побројаних ствари не промене, мало ће бити вајде од доношења новог закона. Најгоре од свега биће ако се он, као и претходни, не буде поштовао.

Културни радник