Идеолошке комисије и данас раде

Интервју
Љубомир Симовић (1935, Ужице), објавио је петнаестак збирки песама, четири драме, роман-хронику "Ужице са вранама", више књига есеја. Његова дела су превођена на готово све европске језике, а драме игране на многим домаћим и европским сценама. Добитник је наших најзначајнијих књижевних награда. Дописни члан САНУ постао је 1988, а редовни 1994. године.
"Београдска књига" је недавно објавила Симовићеву књигу есеја, чланака, беседа и разговора "Обећана земља" (9. октобар 1999 – 22. јун 2006). Наредног викенда, у Плужинама, биће одржан округли сто на тему: "Лирско и драмско дело Љубомира Симовића".

Књига "Обећана земља" је наставак Ваших књига "Ковачница на Чаковини", "Галоп на пужевима", "Нови галоп на пужевима", "Рукопис времена" и "Гуске у магли". Текстови сада објављени, аутентични су, нису дотеривани за књигу?

Текстови скупљени у тим књигама, који говоре о последњих двадесетак година наше историје – а то ће бити преко хиљаду страница – писани су у тренутку када је проблем и догађај о коме говоре био у току, када је био актуелан, врућ, ужарен, и објављивани су тада када су написани. И у књиге су касније унети онакви какви су били тада, без икаквих измена и допуна. Према томе, у тим књигама нема никакве "накнадне памети". Ти текстови само у свом изворном облику могу да буду аутентична сведочанства о агонији кроз коју смо прошли. Ако смо прошли.

Својом поезијом сте показали да лирско и национално могу да иду заједно и да за историјске теме није неопходан епски начин певања?

Ми о свему ономе што је у вези са историјом и нацијом говоримо као у грозници. Ја покушавам да о томе говорим на другачији начин. У мојим песмама на такозване историјске теме доминирају речи као "јаје", "со", "снег"...

Дигла се велика бука када се, пре четврт века, појавила Ваша збирка "Источнице". Броз је већ био мртав, али су идеолошка времена била још веома жива. Како данас гледате на то време, да ли се, суштински, нешто променило?

Ко би рекао да ће есеј Бранка Лазаревића, "Рат, револуција, демократија и уметност", писан 1945, а објављен недавно, у последњем броју "Анала Борислава Пекића", бити актуелан и данас! Идеолошка и партијска критика није нестала са наше књижевне сцене. Понекад ми се чини да Идеолошка комисија Градског комитета СК-а и данас ради, само се зове другачије и налази се на некој другој адреси.

Написали сте четири драме: две о нашој прошлости, две са савременом тематиком. У једном разговору, изразили сте се "драмски" и за нашу политичку ситуацију рекли да је између гротеске (Жаријев "Краљ Иби") и трагедије (Шекспиров "Магбет"). На том плану као да се ништа не мења?

Поред "Магбета" и "Краља Ибија" тада сам поменуо и један филм "Бони и Клајд", о чувеним америчким гангстерима. Чини ми се да се наша новија историја савршено уклапа у троугао који затварају та Шекспирова крвава трагедија, та Жаријева гротеска и та гангстерска прича.

Коначна верзија драме "Бој на Косову", чије је прво издање објављено 1989. године, појавила се 2003. Да ли је реч о "накнадној памети" или уметничким разлозима?

Прва верзија "Боја на Косову" је била превише опширна, спора, пуна дигресија које су успоравале радњу и чиниле је недовољно јасном и прегледном. Било је ту и превише патетике за мој укус. Драму сам скратио, радња се сад одвија много брже, лакше се прати, јасније се види шта сам хтео увођењем у драму свих оних грађана – пиљарице, рибарице, праље, трговца кожама, берберина који је у исто време хирург и медикус. Нема у тој другој верзији никакве "накнадне памети". Све личности су остале оно што су биле, и говоре оно што су говориле, и у првој верзији, то јест оно што одговара њиховој улози, онако како ја ту њихову улогу видим и схватам. Надам се да је сада све то боље спаковано. Боље у чисто позоришном смислу.

Не отимају нам само територије, већ и језик. Једном сте духовито приметили да ће се наш језик у Чачку звати – чачански, а у Крушевцу – крушевачки?

Све чешће се стиче утисак да ми нисмо способни ни за какву интеграцију, ни са ким, па ни са самима собом. Ми не умемо да дефинишемо ништа, ни своје интересе, ни своје циљеве, ни своје односе. Стварали смо државе и државне заједнице које су се редовно распадале, и 1941, и 1991, укључујући и ову државну заједницу са Црном Гором. Бојим се да делујемо неозбиљно и конфузно. Колико можемо да будемо неозбиљни показује и онај наш паметњаковић који је, у време распадања Југославије, написао да би Србија, и кад би остала сама, требало да се зове Југославија! Да му помогнем у тој генијалној идеји, рекао сам да би у том случају све срезове требало прогласити за републике. У истом смислу сам говорио и о чачанском и крушевачком језику. Наравно, то је спрдња, али ме не би зачудило ако би неко и то схватио озбиљно, и ако би свом снагом порадио на формирању чачанског, крушевачког или лаповачког језика.

Андрић је "обећану земљу", слободу и мир, нашао између два камена, на "пустој ледини", у "земљи коју нико неће". Чему нас ове Андрићеве речи могу поучити данас?

Иво Андрић је, на неком путовању, на некој "пустој ледини без лепоте", осетио, како каже, "велику слободу, слободу уског и неугледног простора, скупоцен мир земље коју нико неће". Полазећи од тога направио сам метафору и наслов своје књиге, "Обећана земља". Међутим, бојим се да човек ни у том уском и неугледном простору не може бити безбедан. Наћи ће се неко да му и ту где ничег нема нешто отме, и да га и са те земље коју нико неће и која никоме не треба подигне и отера у сеобу и бежанију.