Добровољни принудни рад

Пишући о пошастима капитализма, Славој Жижек је на једном месту приметио да се данас „прилика да човек дугорочно буде експлоатисан доживљава као привилегија”. Велика незапосленост довела је до тога да се и најтежи послови прихватају са усхићењем. У трци за освајање уговора на неодређено време, људи су у стању да истрпе најстрашније физичке и психичке напоре. Они „најслабији” не само што испадају из трке за заснивање сталног радног односа, него често напуштају поприште – осакаћени.

У осмој епизоди популарне америчке серије „Готам”, тематизован је однос, с једне стране, власника крупног капитала Ричарда Сајониса и, с друге, кандидата за посао у његовој фирми „Сајонис инвестиције”. После истека радног времена, Сајонис је кандидате, који су били затварани у кавезима, приморавао да се физички сукобљавају и на тај начин задрже или изгубе радна места. Пошто је један кандидат убијен, полиција је била принуђена да реагује. На информативном разговору, на питање да ли је некада убијао људе, Сајонис је одговорио: „Само метафорички.” Међутим, касније се испоставило да је то радио и буквално. Овакав облик цинизма и надмености близак је тоталитарним режимима, на које све више почињу да личе и поједине фабрике у нашој земљи.

Наиме, пре неколико дана, на сајту РТВ Сантос, појавила се вест под насловом „Запослили су нас здраве, а отпуштају као инвалиде”, која говори о нехуманим условима рада у фабричким постројењима немачке фирме „Дрекслмајер”. Свако ко живи на подручју општине Зрењанин, где се и налази ова фирма, има неког у фамилији или познаје неког ко ради или је радио тамо. То само говори о томе колики број радника је прошао кроз производне погонеовог гиганта. Међутим, ретко ко је имао речи хвале за околности под којима се тамо ради. Осим организованог превоза и редовне плате, све остало би се могло свести под синтагму „једва подношљиво”. Поред лоших међуљудских односа, који се успостављају између најразличитијих шефова, с једне, и „обичних” радника, с друге стране, рад у три смене од по осам сати, а често и дуже, са свега три паузе (једна од 20 и две од по пет минута), у искључиво стојећем положају, многима, а нарочито женама, веома тешко пада. Пошто се ради „на норму”, није ретко ни то да они који су задужени за контролу функционисања производних линија подвикну на „своје” раднике да раде брже. Ваљда зато Хитна помоћ једном недељно одвезе неког у Ургентни центар да му укажу помоћ услед исцрпљености.

Запрепашћујуће је и то да надменост појединих шефова иде дотле да се радницима обраћају као бројевима. Дакле, узмимо за пример: застој на линији икс није проузроковао Пера Перић, него број 101. Ово обезличавање најиндикативније говори о елементарном непоштовању човека као личности која је, ако ништа друго, достојна да се назове именом и презименом.

Поставља се питање: шта са људима који више не могу да раде? Треба ли, након што су оставили здравље на траци, у тишини да нестану? Шта би се десило када би садашњи радници уместо да пожуре прекинули са радом? И „ко се данас усуђује да штрајкује”, пита се Жижек, „када је и само редовно радно место привилегија?” Ова питања остају да лебде над производним халама у којима истрошени радници вапе за послом на којем ће бити више поштовани и после којег неће примати инвалиднину.

Мастер професор књижевности и језика