СЛОВЕНИЈА: У зачараном кругу политике

Учестали став да политика и спорт не иду заједно није животан из простог разлога што без политике нема ништа. Када је у питању јавни интерес, нормално је питање, у каквој је форми присутна – општој спортско-политичкој или власничкој. Зато мислим да је добро да путем друштвених механизама спорт воде и штите његов интерес квалификовани и етици склони људи широког спектра размишљања.

Нажалост, у друштвеној, односно цивилној сфери, као и клубовима и савезима, доминирају функционерско-бирократске клике којима је први циљ удобан систем, у којем могу сами себи да одређују правила. По једној страни, проблем је да аматерски функционери помоћу аматерских радника у спорту у бази уређују односе и правила игре с професионалцима, а по другој, да професионалци у име аматерске базе сами себи додељују права у спортско-пословном односу, иако су финансијски нерационална и штетна.

Када говоримо о цивилној сфери, највећи проблем спорта су савремени спортски функционери и маркетиншки гуруи, који желе из спорта на свим нивоима да направе „профитну индустрију”, иако је преко државних предузећа и буџет више или мање наслоњен на пореске обвезнике. Последица су, јасно, пројекти без покрића, којима у потражњи за профитом у духу важећих неолиберално-економских односа углавном управља веома добро (и политички) организован функционерски лоби.

Нажалост, спортисти се тим односима не одупиру, јер у добро организованој и политички прихваћеној диктатури, која увек испуњава њихове минималне захтеве, немају другог избора него да прихвате чињенично стање. Један од могућих излаза свакако је еманципација „произвођача”. У постојећим односима преовлађујућег профита могућа је једино уз благослов политике. А за политику се зна да је у служби капитала. Значи, налазимо се у зачараном кругу у којем се ништа не може без политике.