МОК – од мајке до маћехе

Вест да је Међународни олимпијски комитет (МОК) признао Олимпијски комитет Косова изазвала је оштре реакције у Србији, не само Олимпијског комитета Србије, већ и представника државе, али и многих љубитеља спорта, који на многим порталима и блоговима осуђују МОК не баш бираним речима и чак предлажу излазак српског спорта из „олимпијске приче”.

Одлуку МОК-а, којом је прекршена пракса установљена 1996, да признање могу добити само олимпијски комитети земаља које су чланови Уједињених нација, први потпредседник Владе и министар иностраних послова Ивица Дачић оценио је „неприхватљивом”, не објашњавајући шта та реч подразумева.

Чињеница је да је према Олимпијској повељи за признање неког националног олимпијског комитета (читај: земље) довољно „признање међународне заједнице” и да се Уједињене нације не помињу, а МОК се руководио тиме да је Косово признало више од половине чланица УН. Наравно, не би требало бити наиван и поверовати да је МОК имун на деловање разних лобиста, или да је глув на захтеве политике и светских политичких моћника (Генерална скупштина УН посебном резолуцијом прошлог месеца признала је МОК-у право да аутономно руководи олимпијским покретом). Иако је аполитичност један од камена темељаца олимпијског покрета, безброј је примера за грубо мешање политике у олимпијске послове. Тако је било и пре него што је „измишљен” хладни рат, а тако је и после пада Берлинског зида и перестројке.

Можда смо због тога и заборавили да је МОК, не тако давно, био једини заштитник нашег спорта и нашег олимпијског покрета и да је због наших спортиста и спортских радника учинио нешто слично овоме када је под своје окриље примио спортисте с Косова.

Савет безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. године усвојио је Резолуцију 757, којом је увео санкције Савезној Републици Југославији. Оне су се односиле и на спорт, па су владе свих земаља чланица УН биле дужне да „предузму неопходне кораке за спречавање учешћа у спортским догађајима на својој територији лица или група који представљају Савезну Републику Југославију”.

Било је то у предвечерје Олимпијских игара у Барселони и Влада Шпаније је већ 1. јуна обавестила наше дипломате да ће поштовати Резолуцију и да неће омогућити улаз нашим олимпијцима. Фудбалска репрезентација Југославије враћена је из Шведске непосредно пре почетка Европског првенства, а кошаркаши су спречени да учествују на квалификационом турниру за учешће на Олимпијским играма.

МОК, којег је тада предводио Хуан Антонио Самаран, није окренуо леђа Југословенском олимпијском комитету и нашим спортистима. Успео је, делујући заједно с Југословенским олимпијским комитетом (ЈОК), да изађе као победник из тешке политичке битке, вођене на највишим нивоима, и омогући учешће наших спортиста, истина само у индивидуалним спортовима и под олимпијским обележјима.

Али, то није све. Уједињене нације нису признале СРЈ као сукцесора СФРЈ, већ као нову државу, чије ће признавање зависити од „критеријума општег међународног права и оцена спремности прихватања препорука садржаних у одлукама Европске заједнице”. Застава СРЈ није се вијорила на згради УН пуних осам година и тек у новембру 2000, после петооктобарских промена, СРЈ је постала члан међународне заједница народа. А све то време МОК је признавао Југословенски олимпијски комитет, прихватио га као баштиника комитета који је обухватао и Словенију, Хрватску, БиХ и Македонију, и пресудио да му припадају све дотад освојене медаље. Али не само то.

МОК је, по укидању спортских санкција Савета безбедности (резолуција 943, 23. септембар 1994), посредовао у што бржем укључењу и повратку југословенског спорта у међународне спортске организације и такмичења и, иако СРЈ није била члан Уједињених нација, омогућио пуноправно учешће нашим спортистима на летњим олимпијским играма у Атланти 1996, Сиднеју 2000. и Зимским играма у Нагану 1998. са заставом, грбом, химном...

Живко Баљкас