Сектори и ципеле

У тексту „Тесне ципеле неолиберализма” Владимир Милутиновић је написао да сам ја текстом „Сектори и штедња” скренуо пажњу на потребу његових додатних разјашњења, иако сам само оспориo његово мишљење о угрожености јавног сектора од приватног. Разјашњење је изостало али је Милутиновић закључио да су моје наводне генерализације део погледа на економију и друштво које он назива неолиберализмом, који је по њему у тесним теоријским ципелама, а да је нама потребна „много флексибилнија и мекша обућа”, како „би нам и ход могао бити много бржи”.

Но да оставимо ципеле и неолиберализам, вратимо се ипак разликама између нас двојице. Милутиновић очито увиђа да је досад неодрживо разграничавао и дефинисао јавни и приватни сектор, па му сад у приватни сектор спадају власници капитала и њихова предузећа, у ширем смислу и запослени у њима, а у јавни сектор запослени у јавним институцијама и предузећима у већинском државном власништву, признајући да је у претходном тексту у јавни сектор сврстао све људе који у свом раду узимају у обзир опште добро, па у ма ком сектору да раде.

О већим зарадама у јавном сектору него у приватном он и даље каже да оне „нису у вези” и да тако и треба да остане, спорећи и приближавање плата секретарица, возача, рачуновођа, чистачица и других истих послова у приватном и јавном сектору. Теза „да је необично што су плате у јавном сектору веће него у приватном”, по њему, подразумева да приватни сектор „финансира”или „издржава” јавни сектор, што он спори са другом само његовом необичности: да приватни сектор није први себи оставио више, а онда тек одвојио за ове које „издржава”. Тако по њему приватни произвођачи сами одређују колико ће дати у буџет, а колико оставити себи, а тржиште и не помиње.

То што сви грађани највише доприносе издржавању јавног сектора плаћањем пореза на додату вредност, њему је доказ да приватни сектор доприноси буџетима „само део, и то мањи”. А онда ипак скаче себи у уста признајући да би укидањем свих пореза и доприноса и плаћањем само пореза на додату вредност приватни сектор био ослобођен давања другима, али би „били доста ’кратки’ са буџетом”. Милутиновић очито не разуме стварање и расподелу вредности. Уместо разјашњења, уредник сајта о филозофији, шири причу и на секторско разврставање „Телекома”, ЕПС-а и „Србијагаса” и на расправу о јавној и приватној својини. А полемика има смисла само ако се усмери на утврђивање истине.

*Консултант за страна улагања, виши научни сарадник