Два стратешка циља: јака економија и уређена држава

Анализирајући збивања у Србији и око ње тешко да би се непристрасан посматрач могао определити шта је исправније рећи: Србија се свакоме нуди, а мало је ко хоће или, пак, многи би хтели Србију, а она неће никога. Из тако недефинисане позиције на међународном плану и непостојања стратегије на унутрашњем плану, Србија се налази ту где је и таква каква је.

Од тзв. демократских промена, Србија није успела да консензуално формулише национални и државни програм. Hије ни изнедрила државника с харизмом и ауторитетом који би био у стању да окупи све иоле значајније субјекте друштва на том најважнијем задатку нације. Да коначно постане место на којем би млади остајали да раде и достојно живе од свог рада, а не да чим дипломирају „запале у бели свет”.

Можемо се око свега свађати и надмудривати, али око два најважнија национална и државна циља никако не би смели. То су: Србија економски развијена земља, и Србија уређена држава са независним институцијама. Лако рећи, помислиће многи, а тешко постићи. Ако се хоће није неоствариво. „Онај ко сме тај и може.” За оба циља потребни су: политичка воља, слога, знање и ресурси. Рекао бих да нам прва два фактора мањкају, а друга два недовољно и неадекватно користимо.

Формулисање националних и државних приоритета није посао само владе и најјаче странке, а поготово не појединца ма шта он мислио о себи, већ целог друштва. Битну улогу, као почетни корак, морали би да имају Академија наука, научни институти, људи од струке и знања, као и позитивна страна искуства. Нацрт таквог научно-искуственог програма ишао би на добро осмишљену јавну дискусију, а тек затим могао би да постане предлог владе за парламентарно усаглашавање.

Ако би српско друштво успело да се уједини око та два најважнија циља, да их јасно формулише, дефинише дугорочну стратегију за њихову реализацију и на прагматичан начин их презентује ужем и ширем међународном окружењу, ослободило би се данашњих фрустрација, апатије, бесперспективности. Добило би вољу и било спремно да „јуриша на небо” да их реализује. Без обзира која политичка партија долазила на власт, имала би неупитну подршку целог друштва, наравно под условом да на микроплану спроводи консензуално договорено. Јапан је то урадио и од разрушене земље постао до недавно друга најразвијенија економија света. Србија није Јапан нити су Срби Јапанци, али би нам њихова искуства и те како користила.

Србија има природне ресурсе и људске потенцијале, ако их паметно искористи може да реализује оба стратешка циља. Оставимо се транзиције и неолибералних реформи које нам намеће инострани фактор себе ради. Формулишимо конкретне програме, ослањајући се првенствено на сопствене потенцијале и компаративне предности које имамо. Ако то урадимо неће нам алаве стране банке и трговински ланци износити милијарде евра сваке године из земље. Тако одливени нето капитал, уз слаб прилив страних инвестиција, држава настоји да надомести бесомучним задуживањем, што земљу уводи у неоколонијални статус и на ивицу банкрота. Коју су то земљу из економских проблема извукли ММФ и СБ својим „аранжманима из предострожности”, „структурним реформама” и „фискалним консолидацијама”? Превелико ослањање на страни капитал озбиљно угрожава безбедност земље. Мало више економског патриотизма не би нам шкодило.

Нешто због својих слабости и незнања, понајвише због подлегања страним утицајима, све постоктобарске владе су се исцрпљивале око два проблема: учлањење у ЕУ и решавање проблема КиМ. Досадашња решења оба проблема нису у интересу Србије. Све док Србија не уреди разваљену државу и економски не ојача, инострани фактор ће бити одлучујући и наметаће нам своја решења. Због тога, иако су значајни, оба проблема, и ЕУ и КиМ, требало би ставити на споредни колосек и решавати их споровозно.

Ако будемо своји на своме, ако се договоримо око наведена два стратешки најзначајнија национална циља, из чега ће произаћи и приоритети спољне политике и задаци дипломатије, неће се постављати питање с почетка текста: ко нас хоће, а ко неће, кога ми хоћемо, а кога нећемо. Хоћемо равноправну сарадњу са свима у свету, на бази обостраног уважавања, без условљавања и уцена, а инострани пријатељи ће се сами „легитимисати”. Лако постићи? Није, али понављам: „Ко сме тај и може.”

Амбасадор у пензији