Теже је било бити мајка у социјализму

Док са за­ни­ма­њем пра­ти по­ле­ми­ку фе­ми­нист­ки­ња о ма­те­рин­ству и уло­зи др­жа­ве у по­ди­за­њу на­та­ли­те­та, деч­ји пси­хи­ја­тар и пси­хо­те­ра­пе­ут др Не­вен­ка Та­дић ко­ја је са ти­мом сво­јих са­рад­ни­ка – пе­ди­ја­та­ра и деч­јих пси­хи­ја­та­ра са Ин­сти­ту­та за мен­тал­но здра­вље во­ди­ла ду­го­го­ди­шњу ад­ми­ни­стра­тив­ну бит­ку са др­жа­вом за пра­ва за­по­сле­них мај­ки, ка­же да је и пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ва­жи­ло не­пи­са­но ста­ти­стич­ко пра­ви­ло да ин­те­лек­ту­ал­ке и же­не са ви­шим сте­пе­ном обра­зо­ва­ња ра­ђа­ју ка­сни­је и нај­че­шће оста­ју на јед­ном де­те­ту.

Она се при­се­ћа да је упра­во због ви­со­ко­о­бра­зо­ва­них же­на ко­је су се ка­сни­је од­лу­чи­ва­ле на ма­те­рин­ство њен ко­ле­га ги­не­ко­лог-аку­шер на­пи­сао да је же­на ко­ја пр­ви пут ро­ди у 27 го­ди­ни – мла­ђа пр­во­рот­ка, иако су се не­ка­да же­не до на­вр­ше­не 24 го­ди­не жи­во­та на­зи­ва­ле мла­ђим пр­во­рот­ка­ма. Ка­да по­ре­ди ста­тус же­не у со­ци­ја­ли­зму и да­нас, она ка­же:

– По­сто­јао је ја­чи кул­ту­ро­ло­шки и со­ци­јал­ни при­ти­сак на же­ну да ра­ђа и да ста­не пред ма­ти­ча­ра. Глас фе­ми­нист­ки­ња био је ти­ши, али су се и у со­ци­ја­ли­зму же­не жа­ли­ле да се на­ла­зе у не­рав­но­прав­ном по­ло­жа­ју – да уста­ју ра­ни­је од му­шкар­ца да би спре­ми­ле де­те за шко­лу и да ра­де у „две сме­не”: на по­слу и код ку­ће.

У со­ци­ја­ли­зму су пла­те би­ле исте, али су му­шкар­ци има­ли ве­ћу со­ци­јал­ну про­мо­ци­ју – они су не­у­по­ре­ди­во че­шће би­ли ше­фо­ви, ди­рек­то­ри и про­фе­со­ри на уни­вер­зи­те­ту. Ни­је би­ло не­у­о­би­ча­је­но да се мла­де же­не при­ли­ком при­је­ма на по­сао пи­та­ју да ли су труд­не и ди­рек­то­ри су че­шће за­по­шља­ва­ли же­не са дво­је де­це, не­го мла­де же­не ко­је ни­су ро­ди­ле, јер је број за­по­сле­них у здрав­ству био огра­ни­чен. Др­жа­ва је стал­но обе­ћа­ва­ла: би­ће до­вољ­но ја­сли­ца ка­ко би же­не има­ле где да оста­ве де­те – што се ни­кад ни­је до­го­ди­ло, отво­ри­ће­мо ви­ше мен­зи у рад­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма ка­ко би же­не мо­гле да узи­ма­ју го­то­ве обро­ке и но­се их ку­ћим, што се ни­кад ни­је оства­ри­ло, би­ће ви­ше сер­ви­са за пра­ње ве­ша ка­ко би др­жа­ва по­мо­гла за­по­сле­ној же­ни... Ни то обе­ћа­ње др­жа­ва ни­кад ни­је ис­пу­ни­ла – ка­же др Не­вен­ка Та­дић.

На­ша са­го­вор­ни­ца сма­тра да су же­не да­нас све­сни­је се­бе и ви­ше се бо­ре за сво­ја пра­ва и свој по­ло­жај, али не мо­же да се от­ме ути­ску да има­ју ве­ћу до­зу хе­до­ни­зма не­го при­пад­ни­це ње­не ге­не­ра­ци­је.

– Иако ве­ли­ки број же­на сма­тра да се на­ла­зе у не­рав­но­прав­ном по­ло­жа­ју и да им др­жа­ва не ства­ра усло­ве да ра­ђа­ју де­цу, ипак мо­рам да кон­ста­ту­јем да је би­ло те­же би­ти мај­ка у со­ци­ја­ли­зму. По­ро­диљ­ско бо­ло­ва­ње тра­ја­ло је три ме­се­ца, с тим што сте по за­ко­ну би­ли у оба­ве­зи да отво­ри­те то бо­ло­ва­ње ми­ни­мум ме­сец да­на пре ро­ђе­ња де­те­та. Ја сам на­мер­но кр­ши­ла тај за­кон, јер сам же­ле­ла што ду­же да бу­дем уз сво­ју де­цу, па су ми ко­ле­ге, са ко­ји­ма сам ра­ди­ла на пси­хи­ја­триј­ском оде­ље­њу, упо­зо­ра­ва­ли да се чу­вам бо­ле­сни­ка ко­ји мо­гу би­ти агре­сив­ни у од­ре­ђе­ном ста­ди­ју­му бо­ле­сти и мо­гу да на­ср­ну на ме­не. Ни ме­ни ни­је би­ло све­јед­но, али сам хра­бро „гу­ра­ла” труд­но­ћу и од­ла­зи­ла на по­сао прак­тич­но до по­ро­ђа­ја, јер сам же­ле­ла да бу­дем што ду­же уз сво­ју кћер­ку и си­на – искре­но го­во­ри др Не­вен­ка Та­дић.

Она се са ту­гом при­се­ћа ка­ко су из­гле­да­ле ја­сли­це и вр­ти­ћи и ка­же да су об­да­ни­шта би­ла до те ме­ре де­ху­ма­ни­зо­ва­на да јед­но­став­но ни­је има­ла ср­ца да та­мо оста­ви сво­ју де­цу. Та­да се ма­ло зна­ло о пси­хо­ло­ги­ји ра­ног де­тињ­ства и ни­је би­ло по­зна­то од ка­квог је зна­ча­ја ква­ли­те­тан од­нос вас­пи­та­чи­ца и де­це за пра­ви­лан раз­вој ма­ли­ша­на.

– За­шти­та де­це би­ла је ор­га­ни­зо­ва­на по узо­ру на СССР – чак су се чу­ла ми­шље­ња да је по­ро­ди­ца штет­на уста­но­ва и да од­га­ја се­бич­ну де­цу и да др­жа­ва тре­ба да их вас­пи­та­ва. Због то­га су не­ка де­ца у об­да­ни­шти­ма про­во­ди­ла по пет да­на – чак и у Бе­о­гра­ду, а ро­ди­те­љи би до­ла­зи­ли по њих ви­кен­дом. Ни­је би­ло шко­ла за сле­пу и сла­бо­ви­ду де­цу... Про­фе­сор раз­вој­не пси­хо­ло­ги­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту др Ива Ивић и струч­ни тим Ин­сти­ту­та за мен­тал­но здра­вље ве­о­ма су до­при­не­ли ху­ма­ни­за­ци­ји тих уста­но­ва – ка­же др Та­дић.

Она под­се­ћа да су пе­ди­ја­три и пси­хи­ја­три Ин­сти­ту­та за мен­тал­но здра­вље 1963. го­ди­не по­че­ли ад­ми­ни­стра­тив­ну бит­ку са др­жа­вом и из­бо­ри­ли се да труд­нич­ко бо­ло­ва­ње тра­је го­ди­ну да­на уме­сто три ме­се­ца.