Карађорђевићима ту није место

Споменици у јавном простору подигнути у славу историјским личностима, догађајима из ближе и даље прошлости или великим идејама увек су, према владајућој политичко-идеолошкој матрици епохе, били означени као упоришне идентитетске тачке у процесима конституисања колективног сећања. Најновије иницијативе о постављању споменика на београдским трговима, шеталиштима или у парковима, прављење листа приоритета или чак јавна арбитрирања, остављају утисак да је реч о исхитрено донетим одлукама, без озбиљнијег промишљања о, на пример, симболици простора који се предлаже за њихово смештање, како би се у позадини провукле нечије најблаже речено непримерене и проблематичне идеје. Јер, како другачије објаснити предлог да се споменик краљевима Петру и Александру Карађорђевићу постави на платоу између Старог и Новог двора, односно између данашње Скупштине града и Председништва Републике Србије? Утисак о ужурбаности појачан је информацијом да је у ту сврху предложена реплика споменика који је откривен у Паризу 1936. у, како је речено, „престижном 16. арондисману”.

Шта је све неетично, неувиђавно, деструктивно, цинично и непристојно у овој идеји? Кратко подсећање: на месту предложеном за споменик Карађорђевићима налазио се од 1844. године до почетка 20. века српски двор познат као Конак. У њему су радили и живели кнез Александар Карађорђевић и кнегиња Персида, потом кнез Михаило Обреновић и кнегиња Јулија, кнез и краљ Милан Обреновић и кнегиња и краљица Наталија, краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Краљ Милан је довршио нову зграду двора 1884. (данашња Скупштина града), али су Обреновићи и даље користили зграду Конака. У њој су 29. маја/11. јуна 1903. у завери у којој су учествовали политичари и официри убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга. На престо у Србији дошао је краљ Петар Први Карађорђевић.

Ако би се идеја о споменику неким случајем и остварила, то би значило да се Србија као држава и њени грађани у двадесет првом веку нису померили с почетка 20. века и догађаја који се одиграо управо на том простору и који је имао систематски потискиване, али далекосежне последице за земљу и српско друштво. При свему томе, као историчарка, осећам потребу да кажем да нисам никаква следбеница обреновићевске vs. карађорђевићевске линије, да ту поделу видим као својеврстан конструкт (а било их је много), који је призиван с времена на време у нашем историјском наративу, како би замаглио некe друге не толико пријатне и лукративне анализе.

Реч је о срамном чину у коме је адреналински набој официра кулминирао касапљењем и избацивањем тела убијеног краљевског пара преко ограде балкона у дворско двориште. У сатима и данима који су уследили све је учињено да се догађај у Конаку претвори у општенародно славље. У позадини су обављани важни послови у циљу затирања трагова Обреновића: сахрана без опела, делимично уништавање и манипулација са дворском архивом краљева Милана и Александра, уклањање слика владарског пара и коначно рушење Конака. Уследила је деконструкција владарског култа Обреновића и њихово брисање из колективног памћења. Све у вези са њима преведено је у својеврстан табу зарад конструисања мита о „златном добу српске демократије”, који је, уосталом, у новије време преиспитан и доведен у питање. Због свега тога овакве идеје не би требало ни да стигну до јавности нити да буду предмет било каквог преговарања.

Историјски институт Београд