Младобосанци нису били пуки београдски пиони

На суђењу у Сарајеву није случајно Гаврило Принцип изјавио: „Што се нама жели сугерисати да је неко био иницијатор, то није истина. У нама је никла та идеја, те смо учинили атентат.”

Принцип као да је претпостављао како ће се сто година касније појавити писци попут Радоша Љушића, да би, на крају јубиларне године у којој је домаћа, али и велики део иностране историографије, потврдила Фишерову теорију по којој су Аустроугарска и Немачка одговорне за Први светски рат, оповргли истину и бацили таму на догађаје који су обележили почетак прошлог века.

У интервјуу једном београдском дневном листу Љушић наводи како је српска влада одговорна што није предузела све мере да спречи тај чин. Дужни смо, истине ради, нагласити да су правовремене опомене у вези са Фердинандовим ризичним путовањем у Сарајево долазиле из Београда и са многих страна, службених или приватних, али у Бечу нису озбиљно схваћене. Оставимо на тренутак по страни српског дипломату Јована М. Јовановића, који је скренуо пажњу министру Л. Билинском о могућим опасностима по Фердинанда у Босни. Према Тодору Зурунићу, високом службенику Земаљске владе у Сарајеву, званични кругови су имали безброј пријава о намерама омладине да се атентатом реванширају Фердинанду. Међу оне приватне, спада и опомена сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера. Надвојводином доласку у Сарајево оштро се противио и др Јозо Сунарић, потпредседник босанског Сабора. Историчар Ђорђе Микић пише да се Фердинандова судбина уочи атентата и после њега кретала између „моћи војске и немоћи полиције”, те оптужби, правдања и пребацивања одговорности једних на друге.

Српске власти су биле упознате с преношењем оружја из Србије у Босну, али није било поузданих информација у коју је сврху оно намењено. Тајни преласци границе, различите форме кријумчарења роба и пренос оружја били су уосталом честа ондашња појава, коју су српске власти настојале спречити како не би нарушиле ионако затегнуте односе са Аустроугарском. Чак и када узмемо у обзир да су неки потези власти у Београду били недовољно одлучни и закаснели, главни кривац за догађаје у Сарајеву се не налази у Београду, већ у Бечу. Стога српска влада не може да сноси одговорност за пропусте и неозбиљност аустроугарских власти које су пустиле Фердинанда да ушета у сарајевско ,,осиње гнездо”. Говорећи о непостојању и најмање индиције о учешћу Србије у атентату, немачки професор права Херман Канторовиц са Правног факултета у Фрајбургу, члан немачке комисије за утврђивање ратне одговорности, наводи да је „српска влада дознала да се нешто спрема и настојала је да то спречи”. У вези с тим, Канторовиц раздваја појам сазнања од појма учешћа. Историчар Миле Бјелајац се у монографији новијег датума пита да ли је уопште било потребно неко посебно упозорење аустријским властима о томе колико Фердинандова посета Сарајеву на Видовдан носи ризика и то након војних маневара који су имали нескривени антисрпски карактер.

Љушић наводи како је Драгутин Димитријевић Апис, начелник Обавештајног одељења Генералштаба, био главни организатор атентата у Сарајеву. Зашто онда младобосанац Мехмедбашић, који је у Солунском процесу остао до краја веран Апису, није потегао обарач иако је распоређен да први пуца у Фердинанда, а био је најбољи стрелац од свих младобосанаца? Не желећи да судимо о Аписовом учешћу у догађајима из Сарајева, с обзиром на непостојање нових и сасвим поузданих података, није наодмет да се скрене пажња на извесне чињенице. Од раније је познато Аписово „признање” из његовог писма насталог на робији 1917. којим је на себе преузео одговорност за организацију атентата. Но, Аписово признање не мора нужно бити тачно, јер се ради о накнадном историјском извору насталом у специфичним околностима и у посебном психолошком стању аутора. Постоји мишљење да је Апис на тај начин поднео свесну личну жртву како би Србији омогућио лакши излаз из рата.

Извесно је да је завера против аустроугарског престолонаследника скована у омладинским круговима у Босни и Херцеговини, па тако Апис није био организатор или подстрекач, већ саучесник у припремама атентата. Др Миле Бјелајац цитира француског историчара Жан-Жак Бекера, који пишући о Аписовој улози у атентату, прецизно наводи: „Саучесништво – да, организација – не”! Српска влада, по њему, не сноси никакву одговорност. Аписове тврдње да су Принцип и другови били његови агенти који су радили за хонорар не одговарају чињеницама из стварног живота, с обзиром на то да су Принцип, Чабриновић и Грабеж живели у тешкој беди и неимаштини. Као што је то приметио и Владимир Дедијер, агенти који раде за новац не би могли да се тако херојски држе као што су то Принцип и другови чинили током истраге, суђења и тамновања. Упркос тенденцијама да се младобосанци прикажу као београдски пиони, чињеница је да се ради о аутохтоном покрету у чијем се крилу зачела идеја о атентатима на водеће личности Аустроугарске. Упозоравамо да су се атентати на високе званичнике Монархије, попут оног Жерајићевог из 1910, дешавали и пре него што је формално настала „Црна рука”. Нема сумње да су ставови Љушића променљиви и да на њих утичу политичке струје које се природно мењају, али никако не би смео да се мења научни приступ историјској истини. Својевремено, док је на власти био евроскептик Војислав Коштуница, Љушић је био концентрисан на Србију, и стварање Југославије му је био мегаломански пројекат Карађорђевића. Сада је Љушић, природно, за европске интеграције. Ту нема ништа лоше, али је недопустиво да се наука мења према промени политичког рецепта! Откуд у таквој авантури Љушић, само он зна. Уважавати такве ставове значило би да је историјска наука изгубила сваки смисао. Занимљиво је напоменути да Љушићеви ставови кореспондирају с недавним изјавама једног високог политичара из окружења, који је Принципа окарактерисао као терористу. Да ли то значи да се у Европу улази без Принципа? Или пак са згаженим принципима.

*Доцент на Филозофском факултету у Бањалуци