Васпитавајмо децу да буду одговорна

Неколико тешких саобраћајних несрећа са окончаним животима деветнаестогодишњака поново су актуелизовале проблем злоупотребе алкохола код младих. И то с правом, јер злоупотреба алкохола је узрок смртности број један код особа између 15 и 30 година не само код нас него и у Европи. И не само у саобраћајним несрећама него и у тучама, самоубиствима итд.

Учешће у саобраћају под дејством алкохола је, наравно, опасно за све јер алкохол доводи до продужетка оне „психичке секунде”, тј. периода између опажања нпр. аутомобила или пешака који долази у сусрет и наше реакције на тај опажај, што значи да возач под дејством алкохола спорије реагује. Алкохол доводи и до лоше психомоторне координације и сужавања ширине видног поља, тј. губитка периферног вида. Под утицајем алкохола возач не примећује оно што други учесници у саобраћају могу да примете. Он, такође, лакше улази у ризичне ситуације јер алкохол ствара лажно самопоуздање.

У периоду адолесценције, који траје до 25. године, ризик вожње под дејством алкохола је још већи. Јер реч је о најбурнијем периоду живота у којем је алкохол окидач за додатну снагу и енергију, када долази до разних непромишљених поступака, па и тешких саобраћајних несрећа.

Опис адолесценције је: физичка зрелост без психолошке и емоционалне зрелости. Таква особа се по биолошким, па и неким социјалним карактеристикама осећа зрелом, међутим, не постоје емоционална зрелост, психолошка стабилност и животно искуство. То су веома битни корективни фактори. Млада особа хоће да покаже да је одрасла, али самим тим се смањује њена самокритичност при неким радњама, што у ствари доводи до нежељених последица. Наравно, не код свих адолесцената, јер осим овог најбурнијег периода у животу, требало би узети у обзир и друге факторе, нпр. породицу, али и друштво у целини.

Породица суштински утиче на обликовање карактера, система вредности и погледа на свет младе особе, а друштво преко школског система, медија и друштвених организација , у виду моделирајућег фактора, утиче на формирање личности адолесцената. Породица је дефинитивно кључни фактор, али парадокс је у томе што је у данашњем друштву њена позиција веома ослабљена, што може да има несагледиве последице у процесу формирања личности адолесцената.

Породица је, наиме, сигурно место, „инкубатор” где ће особа да се развија до својих стварних потенцијала, али породица одређује и границе шта је добро, а шта не. Бојим се да је овај коректибилни аспект породице у одређивању граница у правима и понашању адолесцента веома компромитован. Говори се о правима детета, али не и о његовој одговорности, иакодете мора од малена да се учи одговорности. Овоме би требало додати да су родитељи често некритични у процени способности свог детета (,,Веома је паметан.”; ,,Зна он шта би требало да ради.”), а и то да је патријархални образац васпитања маргинализован као застарео. Патријархални образац је у дефанзиви, али наш проблем је у томе што одбацујемо старо, а нисмо изградили ново, нити можемо тек тако занемарити културолошки аспект проблема – оно што је породица увек код нас била. А и немогуће је некритично пресликати систем из неке друге земље, прихватити њене законе и рећи: „Сад смо решили све проблеме.”

Требало би истаћи да имамо јако широк маневарски простор на друштвеном пољу, поготово када говоримо о превенцији злоупотребе алкохола. Ми ту правимо прве важне кораке, нарочито кад је у питању израда националне стратегије у борби против злоупотребе алкохола и алкохолизма. Међутим, и кад стратегија буде усвојена, а ја се надам – ускоро, биће потребно још неколико година да тај систем почне да функционише.

Зато је у васпитавању деце и даље пресудна улога породице, и то не само код нас него и у земљама са много дужом државном традицијом. Кинеске породице са једним дететом се, рецимо, суочавају с проблемом такозваних малих царева који имају вишак права и љубави, а мањак одговорности (отуда у Кини проблем дечје зависности од интернета).

Проблем права и одговорности се намеће и код наших адолесцената који возе под дејством алкохола одводећи у смрт своје другове. У вези с тим намеће се питање одговорности породице која детету без возачке дозволе – говорим о случају Ада Хуја – даје кључ од аутомобила, али и одговорности друштвених институција које, без обзира на велики број саобраћајних пријава, нису успеле да спрече да та „темпирана бомба” експлодира, што се, нажалост, и десило.

И код оваквих адолесцената, оних који су себи наменили улогу вође и који непрестано пробијају границе дозвољеног, најбоље је да проблеме решава породица. То није више она стара патријархална породица, али хијерархија у породици мора да постоји, а систем би данас требало да стане иза ње, и да закони не отежавају њено функционисање, већ да доприносе њеној афирмацији.

Деца су деца управо зато што нису увек способна да сама доносе одлуке. Ако родитељима онемогућите да их васпитавају да постану одговорна, ко ће их васпитавати? За нормално одрастање деци је потребна љубав, али и границе у понашању. Требало би, свакако, бити опрезан, деца су јако осетљива и физичко насиље над њима је недопустиво. Али морамо и да помогнемо родитељима да се снађу у улози родитеља, јер ако породица не може да решава проблеме адолесцената онда то мора да ради држава. За једно друштво није добро када систем преузме улогу породице, али најгоре је ако проблеме нико не решава.

Психијатар – породични психотерапеут, Институт за ментално здравље