Патернализам, морална аномија и „васпитне ћушке”

Патернализам је моћ заснована на бризи за другог. Патерналистички однос има онај који на основу позиције родитеља, васпитача, наставника и стручњака (али и руководиоца, политичара, духовног вође, државе и др.) сматра да „зна боље”, да мора да утиче на понашање другог и да може да њиме управља.

Патерналистички однос је, по свему судећи, веома омиљен у нашем друштву. Родитељи говоре деци: „За тебе је најбоље да...”; „Само ти учи, остало је наша брига”; „Ми ћемо урадити уместо тебе, јер је то за твоје добро”; „Пусти, ја ћу то боље...”, а стручњаци им патерналистички кажу да је „разумно физичко кажњавање” („ударац отвореном шаком по гузи”, како је неки тумаче, или „васпитна ћушка”, како је назива новинар „Политике”) пожељно ако је за „дететово добро”. Проблем је што ономе коме намеће решење патернализам одузима право на избор и одлучивање, као и одговорности које из тих права произилазе.

У својим чувеним истраживањима, на која се позива и др Зоран Миливојевић, амерички психолог Дајана Баумрајд је децу која су најсамопоузданија, најзадовољнија, најрадозналија и са највише самоконтроле пронашла у породицама које негују тзв. ауторитативни или демократски васпитни стил. Према њеним истраживањима, тај васпитни стил, за разлику од ауторитарног (заснованог на ригидној контроли и дисциплини, без топлине и разумевања) и пермисивног (попустљивог, без контроле и јасних правила), негују родитељи који су контролишућии који имају високе захтеве зрелости, алису итопли, рационалнииотворениза јаснукомуникацијуса дететом. Дакле, ауторитативни или демократски стил васпитања одликује јединствена комбинација контроле и позитивног охрабривања дететових аутономних стремљења.

Да ли вама тај стил наликује на горе описану слику патернализма? Мени не. Штавише, на основу искуства истраживања са породицама и на основу родитељског посматрања и праћења окружења у коме одраста моје дете, рекла бих да у нашем друштву преовлађује патерналистички васпитни стил, заснован на аномичној релативизацији морала – непоштовању норми и правила, непоштовању и неуважавању других и оспоравању ауторитета (позиција и личности).

Какву поруку добија дете чији се родитељ издере на васпитачицу која му се пожали да оно бије другу децу? А какву кад се родитељ свађа са учитељицом? А какву када му родитељ не само дозвољава да избегне контролни у школи (обећава да ће му написати оправдање), већ га подучава како да преписује на истом? Поруке су: све је дозвољено, ако имам користи од тога и нико ми ништа не може. Какав су у очима детета ауторитет родитељи, а какав наставници када се расправљају и погађају око дететове оцене?

И ови родитељски поступци указују да се наше друштво суочава са моралном аномијом, која се као образац преноси и на децу. Поред тога, у друштву где је системска корупција захватила сва ткива и у коме је насиље присутно од вртића, школе, преко породице до радног места, стадиона, улице, па и државних институција, веома је опасно заговарати да се контрола дететовог понашања остварује применом физичке силе, а исказивање љубави поистовећивати са попустљивошћу.

За успостављање контроле и стицање ауторитета неопходно је да родитељи буду јасни и доследни у својим захтевима шта од детета очекују, шта и зашто није дозвољено понашање, да негују и подстичу његову самосталност, да га уче разумевању – да му стално дају до знања да га разумеју и да оно треба да разуме друге, да не чини другима оно што не воли само да доживи, да поштује друге и да им помаже, да га уче саосећању и солидарности. To је не само неопходно, већ и довољно за родитељску контролу и ауторитет и искључује било какву примену физичке силе као непожељну и недопустиву. Међутим, ако је родитељско не релативно и зависно од околности (па ће дете вриштањем изнудити да му се купи шта год је пожелело, јер је родитеља срамота у пуној продавници), ако се детету толерише понашање којим угрожава друге и проглашава несташлуком, ако се дете припрема да се у животу сналази не обазирући се на правила, ауторитете и друге људе, онда „васпитна ћушка” („разумно физичко кажњавање”) никако није израз родитељског ауторитета, бриге и дисциплине, већ бесмислена агресија. А ње у овом друштву има превише.

Професорка на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду