Бриселски неспоразум са Уставом

Одлуком Уставног суда о одбацивању предлога за оцену уставности Бриселског споразума, и тиме његовом укорењивању у наш правни поредак, ретко је ко изненађен. Док чекамо образложење одлуке и издвојена мишљења судија, у штампи је назначено да Уставни суд за тај споразум држи да је тек политички акт. Значи, није потврђени међународни уговор, закон или други општи акт, па се Уставни суд елегантно огласио ненадлежним да се њиме бави. Да ли је Уставни суд послушао министра и његов јавни савет да не сме да се меша у владино вођење државне политике, не знамо са сигурношћу. Али је сигурно да је Уставни суд понизио уставноправну науку и наше најзнаменитије професоре који су се на јавној расправи изјаснили за неуставност тог споразума.

Кључна је тужна чињеница да је таквом одлуком Бриселски споразум победио у сукобу са Уставом. И практично га променио. На делу уставне територије Србије проводи се, до „потпуне примене”, акт који негира Устав. Такво стање немогуће је дефинисати као правни поредак. Нити је уопште могуће променити Устав мимо његових правила, осим у револуцији. Све ово дефинише једна опасна, тешка реч: неуставно.

Ево, неколико примера очигледне неуставности Бриселског споразума: помиње косовске законе – Устав познаје само законе које доноси Народна скупштина; полиција са севера Косова интегрише се у полицију Косова – у Уставу пише да се законом уређују послови органа државне управе и број министарстава, што значи и министарства полиције (унутрашњих послова); правосуђе је интегрисано и ради у правном систему Косова – по Уставу судска власт је јединствена на територији Србије; неће бити међусобног блокирања нити „антилобирања” у европским интеграцијама – у Уставу пише да Србија уређује и обезбеђује свој међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама. И власт Србије је пристала на делање по таквом једном пропису. Добро, то је њен политички интерес за који ће сносити одговорност. Али када и коначни српски правни ауторитет, Уставни суд, пресуди да споразум није „трн у оку” уставном, онда се запитајмо ко је ту шта читао и са чиме поредио. Ништа ни са чим.

Не штрчи ту само Уставни суд својом дезоријентацијом и мањком борбе за право (Јеринг), он је само слика и прилика сваколиких нам неприлика. У таквом поднебљу могуће је оно што другде нигде није. Па и да премијер друге државе (Албаније), на нашој територији (Прешево), уз нашу полицију, буде дочекан билбордима са туђим симболима и на албанском језику: „Добродошао премијеру.” Држављани Србије у Србији дочекују „свог” председника владе који није наш. Српска влада оћута, а и веран народ јој.

У таквој немоћи државе и угаженом ауторитету шта је први у низу бриселских споразума? За ткалце нам историје ништа важно, јер чим га проведемо потписујемо и следећи. Можда је то знао и Уставни суд.

Ванредни професор, Правни факултет Универзитета у Новoм Саду