Мит од крви и меса

То је бесконачни понор светлости. Треба да затворите очи да се не бисте стрмоглавили. Тако је Јеврејин Кафка говорио о Христу. Јозеф Рацингер, Бенедикт XVI, како се потписује на корицама књиге "Исус из Назарета" (у издању Риколија), својим есејом, међутим, жели да се очи широм отворе ка тим бескрајним дубинама светлости. Светлости, која је, сматра он, симбол божанске мистерије, али која не успева да упије и распрши полусенку "меса", тј. људску природу Исуса из Назарета.

Средином априла сви италијански медији су помпезно најављивали излазак папине књиге, која се појавила у књижарама средином априла. Преводи на пољски, немачки и грчки већ су спремни, док се о преводилачким правима преговара са тридесетак других земаља.

Папино виђење Исуса Христа

Јозеф Рацингер, дугогодишњи професор католичке теологије на разним немачким универзитетима, од 1977. кардинал, 1981. постао је префект за верску доктрину у Ватикану. Његово дело обухвата више од 600 чланака и стотинак књига. Од 2005. године је папа са именом Бенедикт XVI. Питање, које ће се вероватно наметнути читаоцу, гласи: да ли је ово дело немачког професора и убеђеног хришћанина, или је дело папе, које има значај магистерија највишег ауторитета католичке цркве. Одговор даје сам аутор у предговору: "Ова књига није ни на који начин  магистарски акт, него само израз мог личног истраживања ‘праве суштине Господа’. Зато је свако слободан да ми противречи".

Писац такође објашњава да је књига о Исусу резултат дугог унутрашњег путовања. Иако је рад започет у лето 2003, књига представља зрео плод студирања и медитације који су заузели читав живот. Рацингеров Исус није мит, он је човек од крви и меса, његово присуство у историји је сасвим реално.

Есеј је подељен у десет поглавља: почев од Исусовог крштења, преко искушења, најаве Божјег царства у јеванђељима и беседе на Гори, стиже се до детаљне анализе молитве "Оче наш", затим следе етапе о ученицима, параболама, великим, готово, сценским сликама представљеним у Јовановом јеванђељу – о води, лози и вину, хлебу и пастиру – којима аутор посвећује више од 70 страница, два важна момента на Христовом путу: Петрово исповедање и преображење, и на крају, Христове аутоафирмације.

Рацингер често полази од текста или догађаја из Исусовог живота, да би се запитао о његовом значењу за нашу и будуће генерације. На тај начин књига постаје медитација о историјској фигури Исуса и последицама његовог доласка за данашње време. Природно, акцент папе теолога пада на божански лик Исуса, који је често – у модерним анализама – прогнан или стиснут у лимб мита, или  пак сврстан у искључиву компетентност теолошке систематизације. Златна нит која уједињује свих десет етапа књиге је управо изоловање трансцендентне Христове физиономије.

Рацингерово дело не игнорише два века модерне критике о историјској реалности јеванђеља. Не улазећи у историјску веродостојност сваке информације садржане у јеванђељима, пише: "Ја се уздам у јеванђеља... Ова књига претпоставља историјско-критичку анализу и служи се њеним резултатима", али "жели да превазиђе тај метод, управо тежећи ка теолошкој интерпретацији". Аутор појашњава да нам Исус "показује бога, не апстрактног бога, него Бога који делује, који улази у наш живот и жели да нас узме за руку. Преко свакодневног живота показује нам ко смо и, последично, шта треба да радимо".

Неажурирана анализа

Месец дана по изласку Рацингерове књиге у париском седишту Унеска, организован је округли сто под покровитељством француске епископске конференције. Том приликом, почасни милански кардинал Карло Марија Мартини изложио је своју интерпретацију папине књиге. По његовом мишљењу, дело је пуно алузија и савремене проблематике. Захваљујући разматрању постисусовске историје и актуелних тема, дело је  добило ширину и укус који друге књиге о Христу немају.

Међутим, овај угледни предавач новозаветне критике на Папском библијском институту, одмах је подсетио да Рацингер није стручњак за Библију, већ теолог и, мада се добро сналази у аналитичкој литератури свог времена, није, нпр. студирао критички текст Новог завета. Произлази, дакле, да анализа баварског теолога није ажурирана већ тридесетак година, од времена када је држао катедру. Професор Мартини проналази извесне грешке и забуне, па, у том смислу, истиче да четврто јеванђеље не може бити приписано апостолу Јовану. Према томе, папина књига није "научна", већ духовни текст и лично сведочење.

 Дан после Мартинијеве рецензије, у најважнијим италијанским дневним листовима појавили су се полемични чланци са потписима, не само новинара, него и  верских стручњака. Расправа се распламсава у два правца. По једнима, Мартинијева интерпретација  представља благо и елегантно, истовремено, и драстично декласирање вредности књиге. Они који подржавају Мартинијеву тезу сматрају да би било боље да "Исус из Назарета" отвори мирну и  озбиљну дискусију о статусу историјско-критичке анализе, као и о разлозима што неки виде Исусов лик све ниже на хоризонту хришћанског живота. Други, пак,  налазе да Рацингеров приступ, којим је успео да  директно укључи читаоца, што објашњава и зашто се књига чита са уживањем, представља позитиван знак. Ипак, тешко је приговарати светом оцу.