Децембарски неспоразуми

Тек сада, на крају године, схватио сам да није све тако како изгледа на први поглед. Још од јануара ове године. Чини се да је нашем канцелару стало до себе и своје партије, али не. Њему је стало до Србије, до грађана, које је, као Робин од Локслија, ослободио оних жутих разбојника из српског Нотингема. Воли он све грађане, чак и оне „жуте”, који су ту боју добили по тамницама ове слободне земље.

Кажу злобници да има цензуре у медијима. Где? Па, ја не видим ни медије, са часним изузецима. Свако има право да каже шта хоће, додуше, у кругу своје породице. Оно што се назива медијима је жута штампа. То је једино жутило које је дозвољено. Влада неограничена слобода, сваки новинар има право да извештава о силиконима естрадних звезда и њиховим разводима. Па, где ћеш већу слободу!?

Скупштина је место слободне речи. Ако ти дозволи Бечић и не избечи се на тебе. Он потпуно слободно и часно чува лик премијера и то нико у овој земљи не може да му забрани. Као ни Бабићу и осталој већини над већинама. Дакле, слободна реч у парламенту је светиња, јер и стока је светиња. Додуше у Индији, али и за ову земљу Србин често каже: „О, земљо Индијо!”

Не чини ми се да су министри послушници. Они једноставно воле свог првог министра и спремни су да за њега скачу у ватру и воду. Мада ватре није било као воде. Није то никакав полтронизам, то се ради чиста срца и поштено. Па чак и онај Вулин, десна рука левице, која је тврдила да је религија опијум за народ, сада се крсти и љуби руку патријарху. Тако је и Савле, кад је постао Павле.

Чини се да прва дама троши много. Нека, све је то њен Тома зарадио пекући се на тихој ватри функције. А мало и уз казан. Шта би рекла супруга султана од Брунеја да чује како наша прва дама крпи крај с крајем. Пао би нам углед у свету, углед који смо мукотрпно градили, заједно са браћом Арапима.

Претерује се кад се каже да је извршен геноцид над пензионерима. И они морају да мењају свест. Чак и док су на инфузији. Да схвате да ће кроз неколико деценија и они боље живети. Зато им влада жели да им пензионерски дани што брже протекну.

Неки страни аналитичари тврде како наша влада јури према Бриселгтону, а народ срља према Москви. И то није тачно: у Бриселгтон се иде споро, студиозно, кроз лавиринт поглавља, а народ ко народ, срља на све стране. И то деценијама. Ма, још од Великог рата, у којем смо све ближе поразу. Од свих учесника, тадашњи непријатељи су нам сада најбољи пријатељи.

Дакле, ништа није онако како изгледа. Питање је и да ли је ово у шта улазимо уопште нова година!? У Аустрији је тек 1914, у Хрватској 1941, у Русији 1917, у Црној Гори 2006...у Србији је, чини се, 1389.

Па, онда (пре)живели!