Век Европе

Управо минули годишњи скуп у Давосу, традиционални сусрет елите глобалне памети и глобалне моћи, председника, премијера и милијардера, био је по много чему другачији од претходних. У швајцарском зимовалишту окупио се опет готово свако ко у свету нешто значи и има шта да поручи, још једном је главна тема било питање „куд плови планетарни брод”, али је утисак да, као никад од 1971, када је институционализован овај „Светски економски форум”, његове кулисе нису биле у толикој мери конфузне.

Давос 2008. протекао је, наиме, у контексту велике пометње на светским берзама, суштинске кризе финансијског система, наговештаја америчке и планетарне рецесије, највеће банкарске бруке у историји, неизвесностима квалификационе трке за новог америчког председника... Уз сада већ неизбежна разматрања последица климатских промена, дијагнозе да у систему нешто не ваља и позиве на „креативне“ корекције капитализма, главни утисак је да глобална збрка никад није била већа. Али у исто време, многе од порука са алпског снега указивале су и да контуре новог поретка постају све јасније.

Кад се све разгрне, главни закључак овогодишњег Давоса је да се пред нашим очима управо догађа тектонско померање глобалне моћи и прерасподела глобалног утицаја.

У централној, али не обавезно и у главној, улози је, наравно, Америка. Њена моћ, како „тврда“ (војна и економска сила) тако и „мека“ (политичко и морално лидерство), упадљиво је опала у два мандата председника Буша. Ако су, како се најчешће тумачи, инвазије на Ирак и Авганистан симболи њеног империјализма, њихов учинак је и доказ империјалне немоћи. Америка као да је остала без даха, њена легитимност предводника није ни близу оној у моменту тријумфа у „хладном рату“.

 „Униполарни моменат“, тако често помињан током деведесетих, у завршници прве декаде 21. века само је бледа сенка. Свет, додуше, још није мултиполаран – пре би се могло рећи да је тренутно у „бесполарној транзицији“ – али су контуре нових центара моћи већ сасвим видљиве.

У Давосу је често помињано да је ово „век Азије“ и за то је навођено мноштво аргумената, од фасцинантног економског раста Кине и Индије, до чињенице да азијске земље између себе већ више тргују него са партнерима преко Пацифика. Кина је, мерено методом куповне моћи, већ друга светска економија. У новој тражњи нафте од 2001, она сама је учествовала са 40 одсто. Њени „суверени фондови“ (финансијска моћ која је на располагању држави) већ су достигли ниво који је чине кључним играчем. Њен глобални утицај се шири – обратите пажњу на Африку – и њену подршку има свака земља која се из ових или оних разлога нашла на америчкој листи „непоћудних“. Пример Ирана је у том погледу најречитији.

Али то је само једна димензија глобалног престројавања. Oна главна – глобализација – за неизбежни резултат има децентрализацију. Америка, истина, остаје највећа појединачна сила. Али оно што је из неких разлога мање очигледно него што би требало да буде јесте то да би ово могао да буде и „век Европе“.

Европска унија није држава, али јесте јединствена комбинација асоцијације суверених нација и наднационалне структуре. Има главни град нешто што ипак може да се подведе под устав, законодавну и извршну власт. Имаће ускоро и председника. Нема армију – и питање да ли јој је (уз НАТО) и потребна.

Са 490 милиона становника има, међутим, тржиште са највећом куповном моћи. Њен бруто производ је већи од америчког (14,5 билиона долара према 13,7). Евро је данас пожељнији од долара. Европски модел парламентарне демократије је више подражаван него амерички председнички. ЕУ је и највећи давалац развојне помоћи.

 „Која друга суперсила расте у просеку за по једну земљу сваке године?“, пита се у есеју објављеном недавно у „Њујорк тајмсу“ Параг Кана, аутор књиге „Други свет: империје и утицај у новом глобалном поретку“. ЕУ је већ апсорбовала велики део бившег Совјетског Савеза. Најзад, од економске, она је већ увелико прерасла и у политичку заједницу, која дели исти систем цивилизацијских вредности.

А где је на овој слици Русија, чији је васкрс у улози велике силе такође феномен прве деценије овог века? Њена економска стабилизација која је омогућила да поново показује мишиће на светској сцени несумњиво је импресивна, али је ипак колатерални резултат америчког неуспеха да обузда цене нафте. Русија није, попут Кине, производна велесила – симбол њене привреде је „Гаспром”. Русија демографски стари и губи најмање по неколико стотина хиљада становника сваке године, што обесмишљава њену географску супериорност. За разлику од СССР-а некад (и Кине данас), она једва да има сателит у својој политичкој орбити. У помаљајућем поретку ствари ни она, у крајњем исходу, неће имати избора него – да постане чвршћи део Европе.