Задужбина фудбалера

Александар Коларов, Зоран Тошић, Немања Матић и Лазар Марковић су помогли Факултету спорта и физичког васпитања у Београду да обнови неке спортске објекте. У знак захвалности по једна просторија зваће се по њима и биће украшена њиховом сликом.

Тако ова четворица фудбалера имају своју задужбину. Некада је у нашем народу био обичај да свако за собом остави нешто да га по добру спомињу.

Богати, попут Капетан-Мише, Коларца, Игуманова, Луке Ћеловића или Николе Спасића, поклањали су палате свом народу на ползу.

Нису заостајали ни сиромашни. Неко би уредио прилаз извору да путник намерник може да утоли жеђ лађаном водицом, други би касније ту и чесму сазидао, трећи би засадио дрво да може да се предахне у ладовини... Свако према својим могућностима, а за добро неког непознатог.

Данас је доброчинство ради доброчинства готово нестало. Ова четворица наших репрезентативаца су нада да оно, ипак, може да оживи. Чак и да дође иза седам мора и седам гора, јер се позиву ФСФВ одазвао и Фудбалски клуб Гаврило Принцип из Охаја.

И нико није постављао никакве услове. Чак ни да за то јавност сазна. А сазнала је зато што је онај коме је новац уплаћен сматрао да радост што постоје такви добротвори треба да подели с неким.

Зашто су овакви случајеви усамљени? Зашто наши спортисти, који су стекли велике паре за наше прилике, не осећају моралну обавезу да дају неки динар тренеру који их је открио, клубу у којем су привукли пажњу на себе?

Или, што не улажу у свој спорт? И у њих је неко некад улагао. Неко безимени или заборављени. Од оног ко је одржавао игралиште, или ко им је прао дресове, или ко је целој екипи платио ручак после утакмице кад су били кадети?

Да ли су постали стипсе? Да ли с богатством расте и себичлук? Да ли код њих нема хуманитарности ако на другом тасу не буде одговарајући маркетиншки пројекат?

Или зашто не помогну свом спорту, свом клубу, а они код нас грцају у дуговима. Опстанак им је под знаком питања.

Можда немају поверење у оне који ће да располажу њиховим новчаним прилогом... Можда би испали наивни...

А можда им није понуђено ништа озбиљно, значајно... Да се удруже, па да помогну да се подигне стадион, да се доведу појачања или задрже адути... Да се цени оно што су дали...

По томе како су поступили Коларов, З. Тошић, Матић и Марковић још постоје мускетари ради да помогну некоме у невољи. Вероватно има још таквих. И не само у спорту.