Нови станови предуслов опстанка Срба

Косовска Митровица – Иако је у току драматична фаза решавања статуса Косова и Метохије, живот у северном делу Косовске Митровице одвија се без тензија и страха. Само полицајци Унмика на мосту преко Ибра означавају невидљиву линију која дели српски и албански део града.

Госте из централне Србије, који су своју претпоставку о животу у овом граду изградили на вестима, изненађује смирена атмосфера на улицама и у популарним кафићима. Продавнице су добро снабдевене, па су неки производи чак и јевтинији него у другим крајевима Србије. И на рестрикције струје у северном делу града, који је прикључен на косовску електродистрибуцију којом управљају Албанци, становништво је навикло, па је у Косовској Митровици уобичајено да на свака три сата нема електричне енергије.

О томе да Срби планирају да остану у северном делу града сведочи и изградња нових станова и пословних објеката. Четири године после погрома над Србима 17. марта 2004. године, које су протекле у тражењу сигурног крова над главом, за Дејана Јовића, његову супругу Биљану, синове петогодишњег Милана, трогодишњег Милоша, шестомесечног Огњена и њихову баку Ратомирку усељење у стан у новоизграђеној згради „Београђанка” представља најрадоснији дан. Овај објекат изграђен је захваљујући помоћи града Београда, па отуд њен назив. Живот у недовршеној згради у Звечану без канализације и воде, за ову породицу избеглу из места Свињаре, био је неописива мора којој је коначно дошао крај.

Многе прогнане српске породице, које су привремено становале у напуштеним албанским становима у северном делу Косовске Митровице, под великим су притиском албанских политичара, привремених косовских институција и Косовске поверилачке агенције, па су приморани да се иселе. Међу њима је и Јасна Трајић, која је с породицом избегла из јужног дела Косовске Митровице 1999. године.

– Организација за стамбена питања „Хабитат” наредила нам је да морамо да напустимо стан у коме смо у протеклих неколико година живели. Албанци траже да се Срби иселе без обзира на то да ли ће станове продати или не. Да бисмо решили проблем, а да не останемо на улици, послали смо молбу Координационом центру и добили стан у „Београђанки” на привремено коришћење – прича Јасна уверена да после овог срећног догађаја за њих може бити само боље.

Међу стамбено угроженима који у овом граду немају решено стамбено питање има и избеглих из Хрватске. Оливер Кузмановић, из Сиска, после четири године проведене у Глини, на Косово је дошао 1995. године. Више од 10 година он и његова породица су живели у различитим колективним центрима у веома лошим условима.

Србољуб Миленковић, координатор Координационог тела за Косовску Митровицу, истиче да су у протекле две године, захваљујући помоћи Владе Србије и донатора, грађени и куповани станови како би биле збринуте многе породице, али да због великог броја људи и даље има неколико стотина нерешених молби .

– Из јужног дела Косовске Митровице има неколико стотина протераних породица, а много је и оних који су дошли из других крајева Космета. Без неколико стотина станова не можемо да решимо њихове стамбене проблеме. Ми смо за то да се сва имовина врати власницима, али овде тај процес иде само у једном правцу па се српске породице истерују из албанских станова. Таква процедура се не спроводи када је у питању српска имовина у јужном делу града или у другим деловима Космета – објашњава Миленковић.

Још има породица које живе у колективном центру који се налази у старој Основној школи „Бранко Радичевић”. Како каже Миленковић, у плану је да се овим породицама обезбеди бољи смештај и да се школа обнови за потребе града и развој универзитета.