Сатира рањава, али не убија

Париски терористички кошмар је прошао, али сачуван је његов потенцијал да поремети ионако нестабилне односе европских држава према њиховим муслиманским грађанима, претећи да отвори старе ране религијских сукоба и разнесе их шире по свету.

Да ли смо после њујоршког 11. септембра 2001, бомби по Мадриду 2004. и Лондону годину дана касније, и после серије западних војних интервенција по муслиманском свету корак ближе хантингтоновском „рату цивилизација”?

Иако се испод површине терористичког масакра у редакцији сатиричног часописа у Паризу крију многи социјални слојеви, предрасуде и омразе, екстремисти су пожурили да трагични инцидент одмах поставе у раван хришћанско-исламског конфликта. Ликују сматрајући да су за корак ближе својим циљевима: џихадисти осветничком кажњавању „неверника” који вређају Алаха, радикални хришћани заустављању „исламизације” Европе.

Део муслимана ће убијене терористе славити као шехиде, мученике. Део исламофоба ће обновити позиве на обрачун с европским муслиманима. Прети нова поларизација која носи ризик подстицања радикализма.

Живимо у времену у коме прети запаљива религиозна смеса. На Блиском истоку створена је Исламска држава, најбруталнија и најбогатија организација у историји тероризма чији калифат по Ираку и Сирији контролише територију Велике Британије.

Садам Хусеин или Башар ел Асад су по мерилима слободног света деспоти, али нису дозвољавали продор било каквог фундаментализма. Инвазија и окупација Ирака и грађански рат у Сирији широм су отворили врата белосветским џихадистима.

Више од 16.000 милитаната из западне Европе који се боре у редовима Исламске државе и других милитантних група везаних за Ал Каиду само су симптом болести и немогућности да Европа одговори на питање имиграната.

Радикални исламисти терор вешто користе да би провоцирали репресивно реаговање Запада – што онда користе као аргумент да хришћани против света ислама воде „крсташки рат”, како је својевремено арогантно и неодговорно говорио Џорџ В. Буш.

Истовремено, захваћена налетом десничарског национализма, Европа пролази кроз кризу идентитета, испољавајући недоречености сопствене демократије. Национални фронт у Француској, Пегида у Немачкој, УКИП у Британији, Сириза у Грчкој или Индигнадоси у Шпанији шире мржњу према имигрантима – од којих су огромна већина муслимани.

Отпорни на асимилацију и неинтегрисани у друштва у којима живе – делом и сопственом заслугом – милиони европских муслимана махом су се гетоизовали што је допринело да их суседи недовољно упознају, али и да буду потиснути на социјалне маргине.

Потмуло незадовољство, које повремено еруптивно избије на површину од Париза до Бирмингема, показује се као плодно тле које користи радикални ислам обећањем о племенитој мисији „светих ратника” и њиховом одласку директно у рај.

Упркос упозорења блискоисточних и европских муфтија, улема и шеика умерени, прогресивни муслимани пропуштају прилике да представе слободе засноване на исламском етосу.

Нема сумње да две велике конфесије имају различите системе вредности. Гађајте хришћанина ципелом, он ће то доживети као тренутну експлозију беса. Муслиману је то врхунска увреда. Направите карикатуру римског папе, данас то чак ни католик неће сматрати неопростивим грехом. Приказати пророка Мухамеда, посебно сатирично, јесте највеће богохуљење.

Ипак, погрешно је и поједностављено тензију свести на хришћанско-исламски сукоб. Радикални муслимани су своје прве фронтове отворили унутар света ислама. Какве везе с нападом на „западну демократију” има недавно крвопролиће у Пакистану у коме су погинуле 132 особе, махом ђаци, сви муслимани?

Јавна одрубљивања глава америчких новинара и британских хуманитараца шокирају Запад, али неупадљиво промакну масовне егзекуције војника сиријског режима или страдање цивила које неселективно убијају амерички дронови.

Међу 2.000 оних које је сунитска Исламска држава погубила прошле године огромна већина су муслимани, не само њихови ривали, шиити, већ и сунити.

Због „богохуљења” је ових дана погубљен сиријски имам, отац тројице припадника ИДИЛ-а, зато што је у проповеди рекао да верује да Алах не гледа благонаклоно на егзекуције. Да ли ће јавно одрубљивање његове главе имати већи одјек? Плашим се да неће. Једва да се чуло да је имам у малом босанском месту Трнови 2014. седам пута нападан јер је говорио да његови муслимани немају шта да траже у Сирији.

Селективан приступ доприноси нарацији о рату цивилизација, одговара само и искључиво екстремистима на обе стране. Лошим муслиманима Ал Каиде или Исламске државе подједнако као лошим француским или немачким исламофобима.

У позадини ових акција и реакција разоткрива се трагичан микс двоструких стандарда па и лицемерног пуританизма. С једне стране завођење демократије бомбама. С друге стране одбрана ислама одсецањем глава, убиствима цивила, извитопереним и ригидним тумачењима вере.

Сетимо се 2005. и погрдне данске карикатуре пророка Мухамеда с бомбом на глави. Бранитељи слободе правдали су своје право да не само нацртају Веровесников лик, већ да и све муслиманске вернике прикажу као терористе.

Шта ће помислити муслиман када у Швајцарској, земљи која је на референдуму одлучила да забрани градњу џамија, суд у Цириху децембра 2013. спречи да се баш у Данској објави књига карикатура председника ФИФА Сепа Блатера? Судија је сматрао да аутор не сме да се позива на уметничку слободу пошто Блатера напада у приватној равни и доводи га у везу с расизмом.

За комерцијално провокативне, понекад и вулгарне карикатуре „Шарли ебдоа” унапред се зна да ће провоцирати муслимане. Има ли простора уважавању, толеранцији и разумевању туђе религије?

Двоструке стандарде исказују и муслимани. Док траже толерантан став Запада, зашто хришћанима не допуштају да имају цркве у Саудијској Арабији? Зашто на улице западних градова шаљу девојке и жене замотане у хиџабе? Зашто у својим државама намећу правила понашања која су страна припадницима других вера?

Зашто исламисти нису тужили „Шарли ебдоа” суду, респектујући систем у коме настају карикатуре?

Зато мора да постоји црвена линија. Огроман је јаз између оних који користе оружје и оних који се користе оловкама. Сатира провоцира свете краве, али их не коље. Сатира боде, али не оставља физичке повреде. Сатира рањава, али не убија.

Они који убијају, без обзира на то с којим разлогом и без обзира на реторику којом се служе, убице су а не просветитељи хришћанске демократије или свети ратници ислама. Сетимо се Андреса Брејвика који је у Норвешкој 2011. убио више од 70 особа. Себе је описивао као идеолога. Судило му се као криминалцу.

Париски масакр не би смео да буде још једна пропуштена прилика да се извуку праве поуке о слободама, толеранцији и различитостима. Постојећи велики неспоразум, проткан лицемерством, свакако се не решава војним путем. Ни самоубицама опасаних експлозивом и терористичким оргијама, ни бомбардовањима, инвазијама и окупацијама. Да би остао свој, Запад мора да покаже да је оловка моћнија од мача, али и да се не интересује само за питање шта, већ и зашто.

Бошко Јакшић

-----------------------------------------

КАР­ЛОВ УГАО

• Код нас је исла­ми­за­ци­ја Евро­пе де­ли­мич­но оба­вље­на још у сред­њем ве­ку.

• Нем­ци, Фран­цу­зи и Ен­гле­зи су их ле­по по­зва­ли у го­сте јер ни­су чи­та­ли „Ив­ко­ву сла­ву”.

• Ми смо кне­ги­њу Оли­ве­ру да­ли сул­та­ну. Зар Фран­цу­зи ни­су мо­гли да та­мо­шњем ше­и­ку да­ју сли­чан по­клон?

• Ни­сам ку­ка­ви­ца, али за сва­ки слу­чај из­ја­вљу­јем да је Му­ха­мед био до­бар и као чо­век и као про­рок.

Дра­гу­тин Ми­нић Кар­ло