Нема у вери присиле

Сваки посвећени муслиман, а такав је добро упознат са својом вером, радо ће навести, увек на арапском без обзира на националну припадност, курански стих: Ла икрахе фид-дин (Нема присиле у вери). Нажалост, историјско искуство из контакта међу трима монотеистичким верама, које Арапи назваше небеским, не говори у прилог ове сјајне мисли. Тешко ми је признати, али верујем у то што сам одавно написао: да су све три вере, нарочито две млађе, склоне ,,присили”, да у себи нужно носе потребу за ширењем, за прозелитизмом. И с хришћанске и с муслиманске стране неки су ми на тој мисли, која свакако није оригинална, замерали. Али вере, као и све идеологије – искључујем оне које у свом верујућем систему немају Бога, тог Апстрахујућег Покретача свега – имају несмиљену потребу за наметањем. А наметања ретко иде без присиле, нарочито код оних који необјективно сагледавају свет око себе.

Увек сам мислио, понесено као давни Пико дела Мирандола, да је могуће постићи некакав склад међу трима верама. И данас, после заиста неразумног, да не употребим тежу реч, ,,терористичког” акта у Паризу морам тако да мислим. Због будућности, а будућност је увек озбиљан пројекат. Ипак, листа неспоразума између хришћанског и исламског света је, нажалост, подугачка. Муслимани тврде да су свему криви крсташки ратови. А Европа је радије подносила продор ислама на Балкан, него на Пиринејско полуострво. Тамо где се родила сјајна андалузијска цивилизација између 10. и     12. века, по природи својој синкретичка и донекле универзална, захваљујући муслиманским мислиоцима и владарима. Да би на крају (победничке) реконкисте било спаљено само у Кордови 80.000 наслова. Кривица им је била у томе што су рукописи били на арапском језику. Дотле су већ били, залуд, завршени крсташки ратови. И сада имамо убијање људи, без обзира на кривицу. Или је пак и појам кривице, као и појам тероризма, или појам правде, ушао у зону ,,двоструких мерила”?

Када мислимо о исламу, морамо се присетити једне прилично отрцане фразе, коју можемо чути нарочито са исламске стране: ислам није вера насиља и ратова. Он то заиста није, поготово ко зна да су у Хилли, у Ираку, за празник шиитски чекали на периферији градића, с коњем на узди, да се појави Исус Христос као Спаситељ света (ар. ел Махди). Куран говори с поштовањем о Христу, а опет неки задрти верници, па чак и свештена лица, радо ће за немуслимане користити реч кафир, што значи безбожник, неверник. Јер, као и сви свети текстови и Куран има своју ,,право” значење, егзактно и езотеричко. Одређени историјски тренуци, амбијент текући, одређују како ће се свети текст тумачити. У срединама у којима је образовање у сивој зони лако се текстови читају с репа. Време од света, и хришћанског и исламског, тражи другачије образовање. Чини ми се, и бојим се ово изрећи – исламски посебно. Нападно проповедати експортни и елитистички секуларизам и атеизам је велика грешка, посебно у исламском свету. Уплитање у живот заједница које мало познајемо такође је грешка. Погледајмо само ратове који су под страном инструктажом у току на Блиском истоку, промене које су траљаво изведене, непромишљено у тзв. арапском пролећу које је свима донело зиму. Предвиђа се да је рат у овој години у Јемену на прагу. А ту, опет, не може без страног мешања. Можемо ли онда ишчекивати пораст тероризма?

Бојим се да су многи покретачи историје и савремених збивања сметнули с ума да исламски свет још није рашчистио с тим сме ли се одстранити или убити неправедни владар. Милтон је то одавно решио, а данас у исламском свету то решава помало контроверзни муфтија Ел Карадави. У хришћанској култури и вери готово није било противника философије и науке. Изнимни случајеви не треба да нас заводе. Али у исламској култури то није тако, иако је она дала у средњем веку сјајне научнике и примерене философе. Европа, примера ради, још памти Авероеса, Ибн Рушда и авероизам као отворени пут ка мисаоној слободи.

Дакле, изворе неспоразума не треба да тражимо у религијама, како то мудро закључују браћа Халиловић у „Краткој историји исламске филозофије”, већ у појединцима. И мешање у животе других култура, држава и народа није ствар општеважећих закона, већ је ствар кратковидих појединаца. Необавештених, а који су у прилици да доносе одлуке. И то је опасно. Јер, не само што се таквим интервенцијама нарушава међународно право, суверенитет који многи у интересу новог поретка бацају под ноге, него је противно и одређеним културама, па још горе – и контрапродуктивно. Хтели смо, племенито, мултикултурални свет, али смо извршили слабе припреме. Ушли смо у тај пројекат као у безглаву револуцију а запоставили правила еволуције. Брзина је од ђавола, каже једна арапска изрека.

У париском случају ради се о несумњивом тероризму, али мудра глава би избегла да дâ повода. Непознавање других култура може да изазове фаталне неспоразуме, поготово у време када се одвијају (неочекивани) монтирани ратови. Збрка настаје код фанатика, који и данас живе на старој, теолошкој исламској подели живота на Планети на свет мира и свет рата, где је овај последњи везан за хришћанске земље, а да се при том заборавља, од стране неких муслимана, да постоји за неке теологе и трећа територија – територија суживота (дарус-салам). Следствено овим заблудама морао се се догодити, нажалост, тероризам. Поготово када и о том појму постоје неспоразуми и двострука мерила. Зар нам пракса није показала да је он само тако посматран у западној политичкој хемисфери, док су иста појаве на источној другачије називали.

Укратко: Док наше образовање не постане истински мултикултурално, нећемо моћи да пронађемо праву стазу до суживота. Зато дајмо себи лично шансу.

* Професор емеритус