Мушка прича

Обавештавамо родбину и пријатеље да је после дуге и тешке агоније, безмало у пуној снази, од последица масивног излива свакодневице у свест, подсвест и его, трагично настрадао наш вољени – Балканац. Позивамо вас да минутом ћутања одамо последњу пошту мушкарцу као стожеру куће, породице и друштва, у земљи Србији. Нека му је вечна слава и лака интеграција у све што га је снашло. У потпису: ожалошћена транзиција.

Није шала. Бити мушкарац, у Србији, данас, незахвално је и неперспективно. Мало је простора за маневрисање између жеља, могућности и очекивања...

Актуелним прегруписавањем, потомци некадашњих „алфа мужјака” с ових простора, поделили су се у три карактеристичне групе: контроверзни бизнисмен, технолошки вишак и они што месечаре кроз живот. С тим што је друга категорија временом прерасла и у стање свести, те се највећи број мушкараца и поред сталног посла и некаквих примања осећа као технолошки вишак, у свом нарамку свакодневице.

Прилике, наиме, диктирају следећи ритам развитка и животног планирања будућег супруга, оца и домаћина: у двадесетим годинама интензивно размишља о тридесетим, слушајући од старијих како су они, до тог доба, успели да се скуће и стекну много шта. У тридесетим, размишља о томе како су двадесете брзо прошле а он, уз сав труд, није успео да стекне баш ништа, изузев назнака чира на желуцу.

Средином исте деценије почиње да га „убија” помисао да ће остарити у родитељском стану, довека возити очев аутомобил и да ће као једини капитал својој деци оставити – презиме.

С почетка четврте декаде живота фанатичним праћењем фудбалских преноса и испијањем енормних количина пива, покушава да амортизује фрустрације из претходна два десетлећа.

После још неколико траљавих година одлучује да дизгине помахнитале судбине узме у своје руке и успостави контролу над животом, па део скромних примања усмерава на лото, док део (за који супруга обично не зна) каналише ка спортским кладионицама. У празном новчанику, иза слике жене и детета, чува 18 пута пресавијен папирић, на којем је давно, таксативно побројао шта све треба да „уради” са новцем од премија.

Још коју годину касније, пред локалним драгстором саопштава другарима из краја (с којима је и одрастао и „остарио” у истом улазу) да је коначно убедио ћалета да прода стан, да је капарисао луксузних 26 квадрата надоградње, на другом крају града и да му остаје довољно новца да пазари скоро нов (мерна јединица за 15 година старости) аутомобил и нека сића за два тикета у кладионици и три лото комбинације. Наравно, дошло је време да са оног папирића из новчаника „тријумфално” прецрта ставку 1 и 2 (стан и кола).

У педесетој години право је време да почне свом детету да зановета како за све у животу мора да се потруди и да су двадесете на прагу, па мора већ да мисли на будућност и почне да стиче иметак...

Јер, потомци смо славних балканских „алфа мужјака”, можда тренутно мало на терету животу, али још је то та иста жила поносних мужева, отаца и домаћина...