Свакидашња јадиковка

Висок, црн, атлетски грађен, плавих очију, без стомачића, изгледан, паметан, продуховљен, духовит, начитан, врло толерантан по питању слобода и кретања своје жене у коју је једино, увек и непрестано, заљубљен... Фудбал не гледа, чува, храни и развози децу а таштину слику носи у новчанику. За другим женама се не окреће, испод части му је јер има идеалну поред себе. Џеп му је дубок таман да може да испуни последњи хир своје жене који за њега у ствари није хир већ задовољство. Не виђа се са својим другарима из младости јер му је супруга једино и најпотребније друштво...

Да ли би ово могло да прође као кроки портрет српског мушкарца?

Не, никако, сложиће се многе жене. Таквог нема, завапиће. Висок је онолико колико му је дебео новчаник на који мора да стане па да се мери. Згодан је онолико колико конкуренткиње бацају похотне погледе на њега. Паметан је онолико колико освоји новца на неком од многобројних квизова...

Српкиње су по вокацији добре аналитичарке кад је у питању српски мушкарац. Навешће вам хиљаду аргумената да је реч о лику који је био паметан, продуховљен и духовит, али се то „временом изгубило”. Како и не би кад га годинама убеђују да није паметан каквим хоће да се представи, да је све што га интересује глупо а паметно само оно што њих интересује. Кад год исприча виц, српске жене се не насмеју, или му саопште кроз подсмех да никада и није умео да прича вицеве. Фудбал, једноставно, Србин, какав био, мора да гледа. И да пљује и псује судију, јер то му је зацртано у генетском коду исто као што је српским женама зацртано да читају љубавне романе, трачаре и раде мали милион глупости које су много горе од фудбала. И много дуже трају. Фудбал траје сат и по, без продужетака. А код Српкиња продужецима никад краја.

Дакле, какав је положај мушкарца на овом просторима. То би требало да се посматра кроз призму да он, у најбољим годинама, сваких осам минута помисли на секс. Тако тврде аналитичари озбиљних института. Да ли се просечан српски мушкарац, који не воли да га рекламирају као шоњу, уклапа у светску сексуалну статистику тешко је рећи, али да о својој сексуалности и виталности размишља често и озбиљно, свакако је тачно. И да није у праву и то је тачно. То јест, неће и не уме да објективно сагледа свој статус. Значи, у погледу положаја у породици, на послу, у јавним иступима, важи такозвана померена пројекција. Он верује да је цењенији, поштованији, да много шта зависи од њега. Или, барем тако прича. Што кажу, воли да се хвали, да му је боље него што јесте.

Несрећан и уморан

Др Зорица Томић, социолог и културолог, на питање како изгледа „кроки” типичног српског љубавника и љубавнице, одговорила је овако: типичан љубавник у Србији, и млађи и старији, живи у уверењу да мора да изгледа као Џемс Бонд, да има не зна се колико пара у новчанику, да вози бесан аутомобил, и да својим драганама обезбеђује фантазмагоричне викенде у ексклузивним местима. Како је то немогуће, млади момци се напирлитају и распоређени у „тројке” и „четворке” висе у кафићима маштајући да, упркос базичној инфериорној позицији коју имају, ипак ураде нешто. Они који имају велику кинту, већ су ожењени, и то на најгрђи малограђански начин – своје жене, које су отпослили да се и оне случајно не би еротски „умрежавале”, држе са децом као у средњем веку, а они увече излазе да јуре „сојке”. Зато је типичан српски љубавник невиђено несрећан и уморан – често има озбиљан бизнис, лову, све могуће симболе успеха који му служе за фингирање лажне идиле, породицу. А трендови траже од њега да стално иде у акцију, и то је неподношљив притисак. Годи му да је питан, да му се говори да је глава породице али зато жени или девојци препушта да му слаже боје кошуље и кравате, да му бира парфем, да му одређује где ће да летује, да смишља шта ће да каже његовом шефу, и да боље од њега прича његове доживљаје из војске, и да боље од њега зна шта он воли да једе а шта не...

(/slika2)Често се у медијима чује из уста жена разних узраста да су српски мушкарци изгубили своју улогу алфа мужјака, да се плаше или стиде да приђу девојкама. Статус, новац, изглед, или само један од проблема у глави или ван ње? Остаје да се утврди. Несигурност, пре свега, тврде. На питање ко је какав љубавник, одговарају са „иди, брееее”... Љубавници су они импотентни, или полупотентни, што смишљају љубавне игре и триста неких чуда само не ОНО... српски је, бре, онај што има назив који се прави од глагола помоћу ког се праве деца... кад до`вати такав баја, па крене да се истреса... сву нервозу и несрећу истресе... Али и та уврежена слика полако се гаси. Од милитантног и ратоборно расположеног мужјака, Србин је последњих година решио да промени слику о себи.

Овдашње појединце хватају исти страхови модерног западног света – да ће тепихом длака на грудима и леђима, којима их је природа богато обдарила, поплашити девојке на плажи, па предузимају до јуче непојмљиве мере. Бријач често не помаже, а депилација воском паклено боли. Право откриће за мушки свет у Србији постала је епилација, што из естетских, што из сексуалних, што из мирисних разлога. У Београду се данас епилира, кажу, сваки десети мушкарац. Најчешће скида длаке с јагодица, такозвану крагну и залиске на врату. Жели да буде елегантан, а боји се епилације пазуха и препона. Пред летовање су најактуелнија леђа и груди.

Последња рупа на свирали

Сексолог др Александар Милошевић који већ годинама решава проблеме импотенције, тврди да нисмо баш нација, онај мушки део, са посебним разлозима за понос. Муче нас исте бриге и проблеми као и остале народе. Дакле, не истичемо се. Слика је јаснија само утолико што наши мачо типови то крију ко змија ноге и у стању су да све ураде само да сачувају статус који имају или га причама стварају.

Кафански аналитичари тврде да су у Србији заштићеније животиње, животна средина, жене и деца од њих. Мушкарци су последња рупа на свирали, нужно зло, објекат иживљавања... То се чује и тврди у кафанским преклапањима. Пример први, истинит: пре неки дан је узбуђена гледатељка једног градског ТВ канала телефонски улетела у програм тврдећи како је успела да запише регистарски број аутомобила који је ударио пса луталицу. Водитељка се одмах и здушно прикључила речима да ће одмах поднети кривичну пријаву против возача. Двема дамама се допало да черече возача као безобзирног, бездушног и слично. Ћира, заклети бранилац мушких угрожених права, клео се то по подне да је то урадила жена возач. Прво, статистика тврди да је у Србији већ сваки трећи возач женског пола а психологија каже да би мушкарац обавезно стао да види није ли оштетио аутомобил а жена не би стала јер се боји да би рањени пас могао да је уједе. И шта да је стала: да пса носи на Ветеринарски факултет, да га лечи, а ако је постао параплегичар да га храни до краја живота не би ли окајала возачке грехе. Да је аутомобил ударио одраслог мушкарца не би се јавила ниједна гледатељка са записаним бројем регистарских ознака. Закључак његов, пас је важнији него мушкарац.

Пример други, кафански: српске жене кренуле с модом два презимена. Ћира клевеће и оптужује за то чак и Вука Стефановића Караџића који је повукао ногу, дао им идеју. И више га не сматра оцем српске писмености већ помајком. Шта ће им два презимена, нема за то ни места у личним картама а ни на плочици крај звона.

Пример трећи, кафански: Косово полако губимо због српских жена које су одустале од рађања. Еманциповале се, носе танге уместо килота, једва роде једно дете и ту је крај, одужиле се, мисле да су богиње. Албанке се нису еманциповале и зато нас истискују. Пример четврти, исто кафански: у фирмама где раде само мушкарци, влада хармонија. Чим жене пређу цензус у фирми, долази до свађа, скандала, штрајкова. И последњи пример: готово да нема примера да жена плаћа алиментацију бившем мужу, нити да је муж тужио бившу жену да плаћа алиментацију детету које је остало код њега. Ћира тврди да зна статистику али да је женски лоби у Србији толико јак да је таква тужба унапред осуђена на неуспех.

Закључак следи: јадан је српски мушкарац ако се његов положај и статус мери и сагледава у односу на женски статус. A тако се најчешће и дешава. То што има више посланика у скупштини од посланица, није доказ мушког шовинизма већ избламираног занимања, јер мушкарци то нису на време укапирали а жене јесу. И кад хоће да их оптуже за мушки шовинизам, жене употребљавају погрешну фразу називајући их мушким шовинистичким свињама. Уместо вепровима, исправља их Ћира који има грижу савести кад крене пред фајронт из кафане јер зна шта га чека код куће. Рафал, бато! У свим одреда српским рекламама за пиво, Ћирино виђење, нема жена које испијају чашу овог пенушавог пића а зна се у пракси да је сваки пети пивски конзумент – женског пола. А и сваки трећи лечени алкохоличар је, у ствари, алкохоличарка. Докле, бре, да грдња само и увек иде ка мушкарцима. Српски мушкарац мора да се ослободи а један од начина је да се не плаши кад се враћа кући.