Кад суд суди суду

Прошло је витешко доба када су ратови започињали формалном објавом. Тада би једна држава другој држави церемонијалним тоном саопштавала да се од тада и тада сматрају непријатељима. Наговештај новог начина започињања ратова је и објава рата Србији 1914. Аустроугарска је то учинила обичним „отвореним” телеграмом. Није коришћена уобичајена дипломатска пошта, што је био вид понижавања државе на коју се агресија усмеравала. Ратови новијег доба углавном започињу фактички првим хицем, првом бомбом, првом крстарећом ракетом. На фактички начин се, такође, често и завршавају, како ратови, тако и оружани сукоби.

Споразуми о престанку рата или оружаног сукоба могу да буду начин њиховог окончања, али то није једини и искључиви начин, а као и сваки уговор они подразумевају сагласност уговорних страна и односе се само на њих, а не и на било коју „трећу” страну. То важи и за Кумановски споразум, којим су се о престанку оружаног сукоба, споразумели КФОР и СРЈ. Он се не тиче албанске терористичко-побуњеничке формације – тзв. ОВК, која иако дефакто својеврсни „савезник” НАТО-а, није била укључена у тај споразум. Та формација се, ни иначе, није нимало обазирала на престанак непријатељстава између СРЈ и НАТО-а, па су њени припадници дуго после Кумановског споразума чинили тешке ратне злочине према српском цивилном становништву и заробљеним војницима ВЈ.

За неке од тих ратних злочина оптужено је више бивших припадника тзв. ОВК, познатих као „Гњиланска група”. Ни Првостепени, као ни Апелациони суд не прихватају тезу Тужилаштва за ратне злочине, те својим пресудама утврђују да се не може радити о ратним злочинима, јер је оружани сукоб окончан Кумановским споразумом. Дакле, свако убиство, силовање и било који други злочин припадника ОВК након тог „кључног датума”, није ратни злочин, већ неко друго „класично” кривично дело. Недавно је, одлучујући о захтеву за заштиту законитости републичког јавног тужиоца, Врховни касациони суд утврдио да су и Првостепени и Апелациони суд погрешили, те да оружани сукоб није престао „војно-техничким споразумом” закљученим у Куманову.

Људски је грешити. Дешава се и да судови погреше. Некада њихове грешке постану и садржај правноснажних пресуда, које се тада више не могу мењати, када су грешке учињене у корист окривљених. То важи и за „Гњиланску групу”, али констатовање грешке има велики значај, како за судску праксу, тако и за ред и стабилност у правном систему. Подразумева се да Врховни касациони суд, као највиши суд у Републици, има „последњу реч”. Иако то није формално забрањено, веома је необично да нижи судови, непосредно или индиректно објашњавају јавности своје „ставове” и тиме у истој тој јавности донекле дезавуишу став Врховног касационог суда.

Реагујући једним својим саопштењем на текст недавно објављен у „Политици”, Апелациони суд у Београду објашњава да је он, макар делимично, ипак у праву. Тврди се да уопште није од пресудног значаја када је престао оружани сукоб, јер у конкретном случају једноставно није било довољно доказа да се оптужени осуде за било који злочин. Наравно, с обзиром да нови Законик о кривичном поступку укида начело истине, кривицу сноси Тужилаштво за ратне злочине јер своју оптужбу није доказало. У овом саопштењу постоје озбиљне контрадикције. Ако питање момента престанка оружаног сукоба није од великог значаја, зашто су се онда тиме уопште и бавили Првостепени и Апелациони суд? Зашто им је било битно да формално констатују да се не ради о ратним злочинима, јер оружаног сукоба више није било?

Из саопштења Апелационог суда у Београду произлази и да су се, како републички јавни тужилац, који је поднео захтев за заштиту законитости, тако и Врховни касациони суд, који је тај захтев усвојио, у ствари, бавили сасвим тривијалним питањем. То није истина. У праву је новинарка „Политике” када тврди да је усвајање захтева за заштиту законитости правда за жртве. „Каква таква”, али ипак правда. Жртвама није свеједно да ли су чињени ратни злочини или „обична” убиства, силовања итд. Када се констатује да су извршени ратни злочини, то онда значи да постоје и њихови учиниоци и њихове жртве, чак и када нема доказа да су их учинили баш конкретни оптужени. Неко их је свакако учинио, а ратни злочини за разлику од других, па и најтежих „класичних” кривичних дела, никада не застаревају.

Професор Правног факултета БУ, председник Удружења правника Србије