Вини и невини

Не зна човек одакле би почео. Да ли од цвокотања родбине, новинара, сниматеља и пријатеља испред капије косовскомитровачког суда, од необично уске суднице која се сва „прућила” у дужину, тако да се из њене позадине једва назиру прилике судског већа – председавајуће Роксане Комша из Румуније, те чланова Нуна Мадереире и Витора Пардала из Португалије. Или од српских адвоката који се појавише у тогама хашкога кроја и дезена. Чекало се још да заузму своја места – казано речима песникиње Даринке Јеврић – вини и невини, само, како је то већ деценију и по на Космету скоро уобичајено, у измењеним улогама. Први – зазлени, које овог пута представља наш словенски брат Пољак Цезари Михалчук, други – обеђени, петорица Срба на челу са Оливером Ивановићем. С обзиром на то шта се све приписује овом одмереном, цивилизованом човеку, тешко је посумњати и у невиност четворице осталих.

За који дан ће година како су Оливера Ивановића након осмочасовног ислеђивања ухапсили и одвезли у Приштину. Све дотад народ се на северу Космета како-тако бранио. Онда су га убедили да не треба да се брани, штитиће га, рекоше, Бриселски споразум. Самоодбрани је приписиван екстремизам, а народно самоорганизовање око моста на Ибру у дискурсу разних коментатора преиначавано је у безмало терористичку организацију под ругалачким именом „чувари моста”. Тако формирана перцепција чувара моста тужитељима је добродошла да и тај „нечувени грех”придодају оптужници Оливера Ивановића.

Хапшење Ивановића сваки иоле упућени Митровчанин разумео је као намеру да се најбољи међу кандидатима за градоначелника Митровице тренутно уклони. С обзиром на најављено процесуирање злочина појединих албанских дужносника, хапшење угледног Србина разумели смо, дакако, и као уобичајену праксу међународних чувара (не)реда да, инсценирањем српских непочинстава, по сваку цену поравнају виновништва и тако „амортизују” одјек жутих кућа и ишчупаних живих органа у двадесетпрвом веку.

„Удруженој злочиначкој дружини” (Драгољуб Делибашић, Небојша и Илија Вујачић, те Александар Лазовић), по већ виђеном, за предводника је постављен Ивановић. Једино њему се, између осталог и на првом месту, приписује ратни злочин против цивилног становништва. Као „доказну грађу”, тужилац је најпре удесио Ивановићев ратни „стајлинг” – он је, док наводно командује егзекуцијом Албанаца насред улице и у по бела дана, „окићен”свакојаким ватреним оружјем, али му не мањка ни хладно – два велика ножа. Може ли ико замислити овог мирног човека како, попут Мусе Кесеџије, витла јатаганима, па на питање наводних сабандита: „Ола, шта ћемо да радимо шефе?”, безочно наређује: „Примени правила и изврши наређење!” Све ове бесмислице Цезари Михалчук је „поткрепио”изјавама напабирченим у највећем 2014, дакле, петнаест година након импутираних злодела. У корпусу „доказне грађе” нашло је места сијасет новинских натписа те личних судова са свакојаких албанских и белосветских портала. Као „несумњив доказни материјал” судском већу је понуђена и смртовница једне од наводних Ивановићевих жртава. Гнусне измишљотине – мера су части и правде европских представника на Космету. И петнаестогодишње наше болно искуство. Нажалост, од тог сазнања косметски Срби мало шта имају. Падају ми на ум толики невино оптужени, пре свих Драган Николић, лекар из Витине који је, ни крив ни дужан, године провео у затвору. Не чека ли иста судбина и Оливера Ивановића?

Да би је избегао, потребно је одлучније супротстављање Еулексовом свашточинству на Космету. Нажалост, те одлучности нема. Повремене „захтеве” из Београда да се Ивановићу и осталима дозволи одбрана са слободе (мада нико не зна од чега би се бранили), европски „пријатељи” чују као и све друго. Борцима за људска права стало је до косметских Срба колико до лањског снега. Није их чак понукала ни изјава Наташе Кандић да организација којом руководи нема сазнања о било каквој Ивановићевој умешаности у злочине који му се приписују.

Многи од нас нису се нужно и увек слагали са његовом демократичношћу, али су истовремено знали да својом политичком активношћу Ивановић никоме не би наудио, најмање свом народу. Да Оливер Ивановић ни мрава није згазио – знају сви, понајпре његови Митровчани. Али и они су некако обноћ постали грађански и европски оријентисани те дозлабога кооперативни. Као да нису довољно свесни да ни кооперативност, а ни лако доказива невиност, никоме од нас није гаранција да нам се, данас-сутра, неће десити исто што Ивановићу, Делибашићу, Лазовићу и двојици Вујачића.

Доцент Филозофског факултета у Косовској Митровици