Привиђање богатих пензионера

Члан Градског већа Драгомир Петронијевић потрудио се да већ позамашну гомилу бесмислица у тумачењу нових државних намета увећа својом антологијском изјавом да „пензионери не плаћају сами јер им пензије исплаћује држава, а пензије се исплаћују од онога што зараде запослени”.

Члан Градског већа морао би да зна да су пензије, без обзира на висину, стечено и неотуђиво право чији су једини власници они који су их остварили новцем који се за њиховог радног века уплаћивао у пензиони фонд. Неко би, другим речима, морао да му објасни да држава може да „даје” (како он каже „исплаћује”) или „одузима” само оно што њој припада, што свакако не може бити новац који су зарадили пензионери а не, како он тврди, запослени данас. И да је посезање за туђим – и када се заодева у рухо „преко потребних реформи” – најобичнија отимачина.

Иако је довољно обесхрабрујуће то што члан Градског већа (човек дакле који учествује у управљању градом) нема елементарно знање о томе како се стичу пензије, морало би још више да нас брине његова изјава да се „буне једино богати пензионери”. Симптоматично је да он генераторе кризе не види у гломазним државним установама, пљачкашким кредитним институцијама и банкама, политичарима без дана радног стажа и, најзад, криминалцима који су Србију темељно опустошили већ међу пензионисаним хирурзима, фармацеутима, инжењерима и конструкторима, научницима и уметницима и свим другим високообразованим стручњацима који су – радећи предано цео живот – дали највећи допринос изградњи земље.

Да ли му је пало на памет, када већ упире прстом на „богате пензионере”, да разлике у висини пензија нису произвољно утврђене већ на основу дужине радног стажа, радног места и сходно томе различитог доприноса запослених. Да ли му до свести допире да уједначавањем пензија доводи у питање не само пензијски систем већ и систем вредности у целини? Да тиме шаље поруку како у крајњем свођењу животних рачуна није нимало важно колико се ко школовао и на послу трудио. Да је сасвим свеједно да ли си хирург или разносач пица.

Чему онда пензијски фонд? Распишите свима исте пензије па ће правичност, како је Петронијевић схвата, бити задовољена. Зна се да је такав систем насилног изједначавања већ постојао у време владавине Црвених Кмера у Кампућији, а зна се и до чега је довео.

Ма колико се члану Градског већа чинило политички пробитачним да обмањује кориснике најнижих пензија како ће им бити боље ако се оглобе њихови „богати” сапатници, није уопште извесно да је то за друштво и државу и, најзад, за саме власти целисходно. Ако не могу да се сете због чега, подсетићемо их на Черчилове речи да се „понеко и понекад може обманути али не и сви све време”. Или на савет немачког филозофа Канта да „не треба лагати”: „Човек уопште није обавезан да говори све што мисли. Наша је дужност само да не говоримо оно што не мислимо.” Ова задивљујуће једноставна поука намењена је свима али би о њој највише морали да воде рачуна они који се старају о јавним интересима.

Није, отуда, јасно због чега се власти толико диче одлуком да се пензије до двадесет пет хиљада не смањују. Да ли им, када понављају како је та категорија пензионера заштићена, пада на памет да је спасење у побољшању њиховог положаја а не у трајном „замрзавању”. Сем ако им није циљ да све пензионере сместе у „карантин за сиромашне”.

Новинар у пензији