Ауторитативно васпитање

Трећи васпитни стил који је поред пермисивног и ауторитарног дефинисала др Дајана Баумринд јесте ауторитативни. За разлику од ауторитарног у којем се родитељ претерано поставља као ауторитет, условљавајући прихватање детета слепом послушношћу и испуњењем родитељске воље, у ауторитативном начину васпитања родитељ се поставља као ауторитет, али у томе има меру. Зато ауторитарност означава злоупотребу ауторитета, а ауторитативност његову употребу. То је разлог зашто ауторитативни стил можемо да назовемо „васпитање са ауторитетом”.

Док код пермисивног васпитања родитељ абдицира из позиције ауторитета и заузима у односу на дете једнаковредан, хоризонталан однос, код ауторитативног васпитања родитељ заузима јасан хијерархијски однос у којем је он „горе”, а дете је „доле”, а затим из те позиције подржава, води и одгаја дете. Док родитељ који ауторитарно васпитава стално захтева дисциплину и послушност, не показујући љубав, родитељ који дете васпитава са ауторитетом пружа детету љубав и захтева дисциплину.

Захваљујући томе што му родитељ показује да га воли, дете изграђује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Инсистирајући и на дисциплини, што значи да родитељ од детета захтева да научи шта не сме да ради и шта мора да ради, родитељ помаже детету да развије самодисциплину. Све то помаже детету да изгради складну личност.

У породицама са више деце, спонтано се успоставља хијерархија између млађих и старијих. Тога нема у породицама са једним дететом, тако да је васпитање са ауторитетом искључиво израз родитељовог васпитног концепта. Зато је важно да родитељи имају јасну представу о васпитним стиловима и важности позитивног ауторитета.

Један од проблема теорије о три васпитна стила је у томе што људи не разликују довољно позитивну ауторитативност и негативне ауторитарности. После Другог светског рата било је више теорија које су објашњавале Хитлерову владавину управо слепим покоравањем ауторитету – ауторитарним менталитетом. Резултат тога је био да је у колективној свести полако нестала разлика између послушности и слепе послушности, између здраве подређености и болесне понизности, тако да је ауторитет постао нешто негативно што треба избегавати. То се одразило и на васпитне стилове, тако да је ауторитативни стил често означен као „демократски стил васпитања”. Међутим и са тим именом постоји проблем, јер су многи то схватили да родитељи и дете треба да гласају око неког породичног питања и да већина одлучи како треба. Такво погрешно тумачење је допринело да се изгуби суштина и да граница између ауторитативног и пермисивног васпитања постане нејасна.