Терор вербалног деликта

Колико је слободна слобода говора и како ће се темељни принцип демократије убудуће тумачити, кад ни до сада није било јасно где се завршава право на изражавање мишљења а где почиње угрожавање безбедности.

После масакра у редакцији сатиричног часописа у Француској се брани неограничено право новинара на слободу изражавања, чак и ако је њиховим писањем погођена муслиманска или хришћанска верска заједница. Али, по закону који је усвојен у новембру прошле године у циљу борбе против џихада, за вербалну подршку тероризму не важи слобода говора. Ако се посумња да је речима подржао злочине, новинар или било који други појединац може бити осуђен и на седам година затвора. Неколико дана после терористичког напада у Паризу Министарство правде захтевало је да се такви поступци максимално убрзају.

Хапшење црнопутог француског комичара Дједонеа Мбале Мбале, познатог по антисемитизму 

Ухапшено је стотинак осумњичених а неки од њих су већ осуђени на казну затвора зато што су „оправдавали терористе”, што је постало кажњиво упркос заклињању у слободу говора. У овако запаљивој атмосфери критеријуми за судско одмеравање подршке будућим или већ извршеним терористичким нападима се пооштравају. Осуђени могу бити људи чија би провокација у мирнодопским условима била схваћена као слобода говора.

Подједнако се, по новом француском закону, кажњава вербална подршка већ почињеном злочину, као и подстицај за неки будући тероризам.

Провокативни црнопути француски комичар Дједоне Мбала Мбала већ дуго је симбол тог покушаја да се између слободног говора и угрожавања безбедности одреди демаркациона линија. У прошлости је четрдесет пута хапшен, најчешће због говора мржње упереног против Јевреја.

Њему ће се по хитном поступку судити само зато што је на Фејсбуку написао: „Ја сам Шарли Кулибали”, што је алузија на слоган солидарности с убијеним карикатуристима „Шарлија ебдоа” и на терористу Амедија Кулибалија. То се у оваквим околностима тумачи као подршка тероризму, а не као неукусна сатира на постојеће разврставање измећу дозвољене и забрањене бласфемије.

Французима ни осталим Европљанима није пало на памет да по истим аршинима казне интернетске следбенике Андерса Брејвика, који је пре три и по године у име одбране Европе од „најезде исламских имиграната” побио 77 људи у летњем кампу подмлатка норвешке Радничке партије. Према истраживању норвешког недељника „Моргенбладет”, блог „Рапорт команданта Брејвика” има на хиљаде следбеника у целом свету, али највише их је у Европи. Неки од њих желе да оформе нови „паннационални покрет, на бази Брејвикове идеологије”, док је манифест норвешког терористе од хиљаду и пет стотина страница преведен на 14 језика.

Исламски великодостојници негодују због тога што се у Француској примењују двоструки стандарди. Њихова вера забрањује објављивање лика пророка Мухамеда, већина муслимана широм света је увређена због тога што се уопште у медијима појављује њихов пророк и то сматра светогрђем. Али, Француска никад неће донети закон против светогрђа, тврди премијер Мануел Валс, иако су дан пре напада у Паризу представници различитих верских заједница у Алзасу тражили да прописи против богохуљења, какви су у овом региону некада примењивани, поново уђу у употребу.

Скупштина Савета Европе је још 2010. препоручила да европске државе укину законе којим се кажњава бласфемија, али овакви прописи остали су на снази у седам држава, док је холандски парламент пре нешто више од две године укинуо закон о бласфемији, донет још тридесетих година прошлог века.

Како се одбранити од звецкања оловкама и да ли било чије мастило може да буде исто толико убитачно као „калашњиков”?

Првим амандманом Устава, у САД је забрањено да се у име било које религије доносе закони о бласфемији и гарантује се слобода говора и мишљења. Али, неке границе морају да постоје. Кад се о томе дебатује често се данас цитирају мудрости чувеног правника и судије врховног суда Оливера Вендела Холмса (1841–1935). Ни кад се слобода говора најригорозније штити, не можемо да толеришемо оне који у препуном позоришту лажно изазивају панику узвикујући „пожар”, парафраза је једног од најчешће помињаних мишљења Вендела Холмса.

У пракси, амерички званичници су с највишег места често подизали лажни аларм, а њих је следила и седма сила, што је допринело многим „оружаним стампедима” од којих су страдали небројени цивили. Нико им није судио ни за вербални ни за оружани деликт.

После Брејвиковог масакра, Норвежани су масовно подржали тадашњег премијера Јенса Столтенберга, а сада генералног секретара НАТО-а. Он је тражио да одговор на тероризам буде још више демократије и слободе говора јер је то једини начин да се екстремиста дотуче. Многи данас упозоравају да Француска не сме да погреши онако како је то учинио Вашингтон после 11. септембра, покренувши „глобални рат против тероризма”. Тај рат није добијен а ни стратегија се не преиспитује.

Зорана Шуваковић