ТВ серије – „дрога” која стиже по сезонама

Приближава се још једна додела Оскара, али за многе љубитеље покретних слика тек тада почиње одбројавање. Кад прође церемонија у Лос Анђелесу, остаје само пет дана до почетка нове сезоне „Куле од карата”. Обожаваоци комедије „Девојке” већ уживају у новим епизодама, а „Игра престола” се жељно ишчекује у априлу, када ће се догодити и својеврстан преседан да нека серија доспе на велико платно – у америчким биоскопима биће приказане последње две епизоде претходне сезоне овог серијала.

Чини се да су сви залуђени серијама које успевају да преотму новинске наслове филмовима, чак и у време Оскара и „Златних глобуса”. Последњих година у току је полемика о томе да ли су најбоље драме и комедије напустиле биоскопе и „настаниле” се на телевизији.

Редитељ Стеван Филиповић каже да је то процес који траје дуго и почео је са серијама попут „Одељења за убиства” и „Породице Сопрано”.

– Пре тога, ТВ серије су биле посматране као уметнички инфериорне у односу на филмове, углавном са разлогом. Биле су много више упаковани „производи”, а мање аутентична уметничка дела, и било је пуно ограничења: нисте могли да се бавите „тешким” темама, није било псовки, голотиње и слично. Са појавом кабловске ТВ у Америци, уведена су другачија правила и други модели финансирања, што је донело више слободе ауторима. Данас је, на пример, кабловска мрежа ХБО симбол квалитетних и високобуџетних ТВ пројеката, у којима понекад има више ауторске храбрости и ризика него у златно доба филма, а паралелно, буџети филмова су толико скочили да сад о свему одлучују комитети деоничара и продуцената, и простор за експериментисање било које врсте је сужен, што су многи редитељи, попут Дејвида Финчера или Стивена Содерберга одавно схватили, и „преселили” се на ТВ. Ево, пре неки дан сам прочитао да чак и Вуди Ален снима ТВ серију! Лично, у последњих неколико година су ми квалитетне серије много инспиративније од филмова.

Нове епизоде „Куле од карата” већ од краја фебруара: Кевин Спејси (Фото Бета)

Александар С. Јанковић, критичар и професор ФДУ, сматра да срж проблема лежи у промени начина гледања филмова и ТВ серија.

– Биоскопи су се преселили у тржне центре, а телевизори постају све већи, бољи и приступачнији. Проживљавамо бел епок серија које су своју постмодернистичку трансформацију почеле од 1990. и „Твин Пикса” Дејвида Линча. Од тада више ништа није било исто, ликови су били све комплекснији и мрачнији а заплети неочекиванији и шизофрени. Филмови имају другачију продукциону условност и мислим да лице и наличје Америке оваплоћене у Холивуд и Санденс естетици лепо функционишу мимо великих промена у наративу ТВ серија – сматра Јанковић.

Многи још не могу да прежале што се завршила „Чиста хемија”, једна од најбољих и најнаграђиванијих серија. Они који су је пропустили не морају да чекају репризу, јер могу да је скину са интернета (и легално и нелегално). Онда обично следује „гледање у цугу”, такозвано бинџовање. На овај начин могу да се надокнаде и пропуштене сезоне актуелних серија.

– Ово је занимљив феномен. Драматургија серија је прилагођена чињеници да се емитују једном недељно, и зато често на крају епизоде имамо такозвани клифхенгер који нас оставља да у неизвесности и нестрпљењу чекамо следећу епизоду. То је „дрога” која је програмирана да траје недељу дана. Е, сад, замислите колико је интензивније дејство те дроге ако одмах по завршетку једне епизоде можемо себи да приуштимо следећу дозу, што нам дистрибуција преко интернета пружа. Нема чекања, нема реклама. Није ни чудо што су серије попут „Куле од карата” са Кевином Спејсијем толико популарне – закључује Филиповић.

Као један од аргумената на страни серија наводи се то што оне ауторима дају више простора да изграде упечатљиве ликове с којима ће се гледаоци повезати.

Филиповић, који је режирао и филмове („Шејтанов ратник” и „Шишање”) и серије („Ургентни центар”), сматра да оба формата имају својих предности:

– Филм нас натера да као аутори будемо ефикасни и креативни и да целу причу и евентуално трансформацију лика „спакујемо” у два или три сата, и то је понекад добро, јер нема бесмисленог развлачења. С друге стране, серије нам пружају ту дивну могућност да „живимо” са ликовима и да им заиста уђемо под кожу.