"Еј децо, може овде да се скаче?". "Не може чико, има шкошке". "Ма как′е шкошке у Нишаву", узврати делија више за себе и ластом се отисну ка води из које се убрзо појавио раскрвавшеног лица и разбијеног носа. "Лепо смо ти рекли чико, има шкошке - од ладу караван, од фижу, од југа". Неспорно је да Срби имају таленат да озбишан проблем упакују у виц. Тиме се прича обично завршава, али ова еколошка о тровању српских река последњих дана изгледа да се тек отвара: Бегеј, Власина, Деспотовица, Дунав, Моравица, Тимок, Топлица, Турија...

Најљубазнији позив на рибљу чорбу или паприкаш данас би могао да буде погрешно протумачен. Песма "Сиђи до реке" зазвучи цинично после ТВ снимака угинуле рибе која плута водом у коју се немилице бацају аутомобилске шкољке, моторно уље, пластичне боце, батерије, отпадне воде, цијанид, амонијак, фенол, жива...

Неодговорни појединци, велике индустрије и мала привреда. Сви потпуно равнодушни према окружењу у коме живимо. Реке као депоније.

Један литар искоришћеног моторног уља може да загади милион литара воде. У Србији се годишње замени 106.000 тона таквог уља а највећи део заврши у природи. Батерија за сат или неонска сијалица, које садрже између пет и 25 милиграма живе, униште 20.000 литара пијаће воде. Индустријски отпад избачен у реке може да уништи њихов свет. Вештачка ђубрива, рецимо, изазивају прекомерно бујање алги које троше кисеоник из воде и тако убијају рибе и водене животиње.

Бахатост, себичност и кратковидост прете да разоре еко-системе српских река. Уместо да их препустимо миру пецароша а јеловник прилагодимо тропским вружинама па месо заменимо рибом, суочени смо са еколошким геноцидом: током последње две недеље извађене су десетине тона рибе угинуле због непоштовања елементарних прописа заштите човекове околине.

Уважавајући сигнале упозорења које шаље природа, свет се тргао. Нас једино могу да продрмају казне. За разлику од неких пређашњих еколошких драма, кривци су сада идентификовани и кажњени. Због испуштања токсичних материја у Тимок, Саша Драгин, министар за екологију и заштиту животне средине, први пут је уручио решења о привременом престанку рада четири предузећа.

И док већина кличе "Браво министре", има и оних који одлуку куде упозоравајући да је то тежак ударац ионако ниском стандарду Књажевчана.

Несумњиво је да опште сиромаштво одређује нивое еколошке свести. Увођење мера заштите вода поскупљује производњу и многи су до сада мислили да ће управо на томе штедети. Више неће моћи. Акција сада, да се сутра не би плаћала још виша цена.

Еколошки стандарди су у врху приоритета савременог света. Нема нам уласка у Европску унију док се не спроведу и у Србији. Хашке приоритете замениће еколошки. Као у Хрватској. Румунија, нова чланица ЕУ, мораће за филтрирање, пречишћавање отпадних вода и за канализацију да до 2013. инвестира 8,6 милијарди евра. Пољаци 8,3 а Мађари 5,8 милијарди.

Све већа количина индустријског отпада који завршава у рекама, не само што уништава екосистеме већ и драстично смањује резерве пијаће воде. На Светски дан воде, 22. марта, саопштено је да је судбина десет највећих речних џинова на планети неизвесна.

Од око 1,4 милијарде кубних километара воде на Земљи, само 0,8 одсто је слатка вода чија је укупна потрошња порасла током последњих сто година чак десет пута - два пута више од раста становништва. Према подацима УН, две трећине света ће до 2025. живети у земљама које ће бити суочене са озбиљном несташицом воде. Ако се због нафте ратовало у 20. веку, у овом повод сукоба може да буде вода.

Србија није сиромашна питком водом, али није ни богата онолико колико се мисли. Од 1.300 природних извора испитано је свега 230, док сваке секунде у неповрат отиче између пет и десет кубика водног блага. Многе земље, попут Италије и Пољске, за разлику од нас, нису увеле концесије за експлоатацију воде. Холандија је чак законом забранила приватизацију воде на својој територији.

Да би избегли аква-стрес, мораћемо озбиљно да се позабавимо загађивачима, али и да имамо јасну визију шта ћемо да радимо са једним од најдрагоценијих ресурса будућности. Технолошки и индустријски развој убудуће ће хтео-не-хтео морати да има еколошко срце, а ми да схватимо да екологија не признаје границе идеологија и моћи.