Црни председник

Поставши својевремено најмлађи амерички председник, Џон Ф. Кенеди је успео да постигне још нешто: поред старосне, успео је да сруши још једну симболичку баријеру – постао је први амерички председник католичке вероисповести. Реч је о веома значајном успеху, будући да је постигнут у протестантској земљи са израженом калвинистичком традицијом. Данас управо ћерка Џона Ф. Кенедија, случајно или не, подржава Барака Обаму, чији би избор, најпре за председничког кандидата демократа, 5. фебруара а затим и за председника САД у новембрузасигурно означио рушење кудикамо значајније симболичке баријере – оне са расним предзнаком. Међутим, то би могло ићи тешко у земљи са богатом традицијом расне дискриминације, сегрегације и ропства. Заправо, можда би право питање требало да гласи: да ли је бела, англосаксонска и протестантска већина довољно сазрела за првог америчког председника црне пути? Односно, да ли су се непредвидљиве коцкице мултикултуралног мозаика први пут сложиле на прави начин – у смеру превазилажења расне баријере?!

На основу досадашњих порука упућених америчкој јавности, стиче се утисак да Барак Обама (син црнца из Кеније и белкиње из Канзаса), једва чека прилику да уједини Америку на унутрашњем и осветла јој образ на међународном плану. То би му можда и могло поћи за руком – као баштинику правца који је давно зацртао Мартин Лутер Кинг и као лидеру чији је гнев мањи од гнева једног Малколма Икса. Ипак, да би постао први Афроамериканац – председник САД-а, Обама ће морати да прикупи гласове и црнаца и белаца! С једне стране, гласови црнаца могу бити пресудни уочи 5. фебруара тј. суперуторка. С друге стране, убедљива Обамина победа (унутар Демократске странке) у Јужној Каролини може представљати доста добар показатељ изборног расположења ,,црног” бирачког тела, које у Обами жели да препозна аутентичног црначког вођу. И док га радикалнији делови црне заједнице критикују због његове беле мајке, чијим венама наводно тече робовласничка крв, дотле Обама редовно подсећа јавност на своје колонијално-робовско порекло (Бараков деда је у Кенији служио британске освајаче). Било како било, Обами ће у новембру, под условом да претходно ,,преживи” фебруарски суперуторак и окршај са Хилари Клинтон, бити неопходни и гласови белаца, којих према попису из 2005. године има готово 75 одсто на тлу САД-а. Ипак, можда је управо стартна победа у ,,белој” Ајови (95 одсто белаца) наговештај значајније подршке белих гласача Обаминој политици.

Уколико буде успео да уједини гласове ,,црне” и ,,беле” Америке, Обама ће уједно успети и да на симболичкој равни оствари визију Мартина Лутера Кинга, који је сањао дан када ће синови бивших робова и бивших робовласника сести као браћа за један сто! Оно што би могло да послужи као ,,политички цемент” евентуалног уједињења ,,црних” и ,,белих” гласача свакако је Обамина визија истинских друштвених промена. Залагање за корените политичке промене које искључују козметичко смењивање странака унутар Беле куће могло би да укаже на Обамину жељу да повремено ,,искочи” из шина званичне америчке политике.

Уколико буде у уторак 5. фебруара освојио номинацију Демократске странке, Барак Обама би, дакле, могао постати нови станар Беле куће. То би у сваком случају представљало највећу историјску победу ,,црног” дела Америке и остварење вечног аболиционистичког сна! Био би то и скок од седам миља у односу на успех који је након Другог светског рата постигао легендарни Џеки Робинсон, који је међу првима пробио расну баријеру заигравши бејзбол у националној лиги резервисаној искључиво за белце.

социолог