Банкарски трансфер добити

Да би се избегла опасност од банкротства, примарни задатак буџета и банкарског сектора је да сведу укупну потрошњу на што мањи ниво. Ефекат смањења потрошње води смањењу увоза и побољшавању салда текућег рачуна. Мањи је, међутим, утицај смањене буџетске потрошње на салдо текућег рачуна од утицаја потрошње која се иницира банкарским кредитима. Од 2006. до краја 2013. године у Србију је увезено 19,8 милијарди евра робе широке потрошње. На то су најзначајније утицали банкарски кредити грађанима (аутомобили, техника, луксузна и друга потрошна роба).

Али када би Народна банка Србије прописала обавезу минималног учешћа од 60 одсто на све кредите грађанима, изузев на стамбене кредите, битно би се смањила потрошња која утиче на висок увоз и негативан текући рачун плаћања према иностранству. Тиме би се смањила потреба за новим задуживањем Србије на међународном тржишту. Крајњи ефекат штедње и развоја испољава се у што већем обиму позитивног салда текућег рачуна. Високим нивоом овог салда примарно се отклања oпасност од банкротства.

И поред тога, ефекат позитивног текућег рачуна се не може постићи само смањењем увозне потрошње. Истовремено би требало пружити кредитну подршку извозној привреди и привреди која омогућује замену увоза. Данас банкарство у Србији не ствара услове да се формирају нови извори јефтиног новца с најнижом каматном стопом. Посматрајмо само капитал који је добијен без камата кроз директна страна улагања и на бази дознака наших грађана у иностранству. Део тог капитала може се усмерити за развој приоритетне привреде. До сада владајући економисти у органима државе и у научним институцијама нису видели ову могућност. Сасвим је природно, на пример, да се бескаматни капитал добијен из иностранства такође без камата усмери ка привреди. Због потребе подмиривања трошкова банкарских услуга, њихова би цена била око два одсто. Свакако да је у том погледу потребно променити постојећу матрицу монетарне политике и улогу такозваних страних банака. Узрок неспровођења ове концепције је у недовољној компетентности економиста који припремају и доносе одлуке о економској политици. Штете по том основу су немерљиве. Неминовно је променити организацију целокупног банкарства. Не треба при томе занемарити чињеницу да је девизни капитал који су увезле банке, чије су матице у иностранству, до данас потрошен неконтролисаним увозом. Оне данас послују искључиво нашим новцем и сваке године смањују наш платни биланс на бази високих камата трансфером добити створене прометом само наше домаће валуте. Без корените промене концепта економске и монетарне политике и без реорганизације банкарства у интересу привреде остаћемо вечито робови страног капитала и међународних институција које диктирају прописе који штите њихов капитал, а уништавају домаћу привреду.

Др сц. ек., специјалиста за банкарство