Неевропски одговор ЕУ

Судбину појединачних друштава као и света у целини умногоме су одредиле фаталне илузије локалних и глобалних елита, нарочито када су биле у питању одлуке о ратовима и интервенцијама. Чувени амерички историчар Гејбријел Колко је уверљиво приказао да су у прошлом веку управо фаталне илузије и незаснована очекивања европских елита довели до два светска рата која су дубоко унесрећила Европу и свет. Анализирајући посебно елите које су се определиле да воде Други светски рат, он открива њихово ,,ендемско слепило” када је реалност у питању, тј. склоност ка пристрасној перцепцији која се више руководила начелом ,,погодности него прецизности”. Тадашња европска елита показала је потпуно помањкање способности да предвиди не само спољне последице својих одлука већ и њихову унутрашњу социјалну цену, често ношена умишљеним месијанством и нереалним очекивањима. У складу с тим, све стране су процењивале да ће Други светски рат трајати неколико месеци. Објашњење за ендемско слепило елите, за њен немаран однос према чињеницама, Колко је потражио у ,,обавезујућем консензусу” тј. у типу социјализације који производи безобзирне каријеристе – војсковође, политичаре, дипломате, саветнике, који ће се зарад очувања властитог привилегованог положаја и даљег напредовања на лествици моћи оглушити о све неподобне чињенице и повести нацију у рат.

Помињемо Колка и део његових на емпирији утемељених налаза, зато што нам се чини да судбину српске државе, (као и света) у овом тренутку одређују фаталне илузије данашњих моћника. Упркос томе што се налазимо у информатичком добу, што су сателити, компјутери итд. увећали способности утврђивања истине, прикупљање поузданих података са терена, чињенице и на њима засновани аргументи и даље губе битку са ,,угодним пристрасностима”, унапред смишљеним (гео)политичким наканама, бескрупулозним само-интересом и амбицијама каријериста. Показало се да чињенице могу да изгубе битку са унапред донетим одлукама чак и када је реч о веродостојним подацима које су прикупиле цивилне и војне обавештајне службе, тхинк-танкови, или истраживачки институти самих влада. Америчка интервенција у Ираку је један такав пример. Интервенција се образлагала серијом лажних аргумената, за које ни инспектори УН ни агенти ЦИА нису могли да пруже потврду. Напротив, њихови налази на терену су их оповргавали. Истовремено, доносиоци одлуке о интервенцији су проценили да ће она бити брза и ефикасна и да ће их Ирачани дочекати као ослободиоце. Расплет интервенције је показао пуну меру трагичности нереалних процена, тј. ароганције моћи која се уздала да последице насиља над реалношћу може лако да контролише и обузда. Фатална илузија је скончала у вишегодишњем грађанском рату коме се не види крај, у окупационом живом песку за америчке снаге чије жртве расту. Погрешне процене присутне су и у случају интервенције у Авганистану. Уместо успостављања контроле, задавања одлучујућег ударца талибанима и тероризму, стварања реалних претпоставки за развој и демократизацију, земља се налази у подједнако трагичном грађанском рату као и Ирак.

Однос ЕУ и САД према независности Косова и Метохије потврда је да се смелост неодговорности проширује. Европи прети опасност да још једном понесе огромну историјску одговорност, уколико се одлучи да уместо рационалних аргумената следи фаталне илузије и допринесе глобалном хаосу.

О којим фаталним илузијама је реч? Илузија је да деконструкција консензуса насталог након Другог светског рата, у погледу ненарушивости државних граница, неће озбиљно заљуљати темеље поретка и увећати просторе произвољности и трагичног насиља. Илузија је да ће независност Косова донети стабилност региону, да ће се суспензија међународног права ограничити на Косово, да неће покренути талас насилних сецесија широм света. Илузија је да ЕУ може безболно да игнорише податке и извештаје својих властитих обавештајних служби и агенција (поједини извештаји су процурили у јавност) који говоре о катастрофалном стању на (косовском) терену и да на симулираном, непостојећем темељу подигне зграду нове европске демократске државе. Илузија је да Србија наметнуто решење, засновано на уверењу да ,,је све могуће”, може поднети без нових турбуленција. Илузија је да ЕУ може без урушавања властитих способности рационалне рефлексије да масовно гаји чиновнике, дипломате, званичнике који приватно по кулоарима говоре једно када је Косово у питању, показујући свест о реалности, а јавно друго, тј. који следе „задати консензус”, у безобзирној трци за каријерама. Као што је и илузија да ће изнуђено европско јединство донети истинско продубљивање европске заједнице.

У случају Косова, Европи се пружила могућност да, након фијаска у решавању југословенске кризе, покаже да поседује европски одговор на европску кризу, а он би подразумевао: приврженост поукама које је ратовање на њеном тлу изнедрило (обавезу памћења), поштовање властитих завета да ће продубљујући своје интегративне процесе и ширећи своје глобално присуство поштовати Повељу УН и Завршни акт из Хелсинкија, реалистичку дијагнозу уместо насиља над чињеницама, и улагање дугорочног стрпљења у помирење и преговарање, уместо у симулирање и наметање. По свему судећи, елита ЕУ је на путу да изабере неевропски одговор за косовски проблем и тиме преузме огромну одговорност за све последице које су унапред очигледне, а које се фатално игноришу.

професор на Факултету политичких наука у Београду