У дијалогу са Шејком

„Критичари су изабрали”, значајни вишедеценијски пројекат Културног центра, 2001. године модификован је у ауторску изложбу лауреата награде „Лазар Трифуновић”. По природи ствари, у концепту овог рада обично се препознаје профил критичара као и његов персонални афинитет ка одређеним појавама и актерима у визуелној уметности. Теоретичарка и критичарка Јелена Стојановић, награђена 2012. године, свој избор структурирала је као отворени дијалог посвећен идејној матрици стваралаштва Леонида Шејке (1932–1970). Ова харизматска личност наше уметности, кратког животног века, али веома утемељеног дела заснованог на истраживању филозофије уметности и њене праксе, заљубљен у вермеровску светлост, кључна је личност око које се у различитим дискурсима и медијским пољима проблематизује концепт „ИзлоШбе”. У контексту овог пројекта поменимо и да је Јелени Стојановић блиска филозофија ситуациониста, по којој историјска стварност може бити уочена, схваћена и снимљена кроз сложени процес посредовања који омогућава да препознамо један моменат у другом. Мапирање ове разуђене мултимедијалне поставке махом означава локације које су на одређени начин битне за Шејкино стваралаштво и кретање.

Он почиње у Ликовној галерији Културног центра у којој слушамо аудио-запис гласа Леонида Шејке који интерпретира стихове Булата Окуџаве, најефектнији рад на „ИзлоШби”. Документарни карактер овог записа прати и велика фотографија ђубришта, јер је за Шејку „ђубриште имало значај прелазног искушавања модерне уметности”, с тиме је модерна уметност за њега завршена. Није ни чудо што у реалном животу кружи прича о странцу који за ђубре у нашој реци пита да ли је то нека врста концептуалне уметности? Даље „ИзлоШба” наставља да у својим фрагментарним структурама развија експерименте везане за услове живота у урбаном друштву испитујући јединство околине и могуће асоцијативне игре догађаја. Наводећи да овај комплексни рад нема амбиције да поставља закључке и даје резултате Јелена Стојановић је, у привидно скривеној улози критичара, анимирала ауторе који у различитим визуелним формама остварују дијалог са феноменима времена (јуче–данас) и његовим кодовима.

Изванредни Боб видео-радом „Рандом” влада новим технолошким принципом (Поп-ап простор Културног центра), „Апокриф Шејка” је инсталација са сценариом за експериментални филм Немање Николића и Златка Стојиловића који на основу документарне грађе реферира моменте из Шејкиног живота (Коларчева галерија), инсталација Мариеле Цветић „Шејкин принцип неодређеност” сублимира принцип немогућег избора јер „што је тачније измерена једна димензија, друга је све мање прецизна” (Графички колектив), Саша Ткаченко је инсталацијом „Ресурси” подсетио на знак институционалног и Шејкино школовање (Архитектонски факултет), Слободан Стошић је Шејкине речи: „Лепе снове сањајте скоро ће црћи”, искористио за децентну инсталацију (Кафана ?), а Петокрака је насловом инсталације „На идиотском послу са идиотским људима” (Хотел „Москва” и Галерија „Надежда Петровић” у Чачку) означила тачку реалности из Шејкиног живота, јер је поднаслов појаснио да је реч о „Спомен-соби шефа градилишта Л. Ш.”

Ово мапирање локација на којима је стварно или у имагинацији боравио Шејка, покреће корпус питања о индивидуалном, метафизичком и материјалистичком погледу на данашњи свет. Зар нисмо сведоци напредовања субверзивног система који разара принцип креативности, илузије и систематичности толико потребни концепту „меке моћи” видљивом и у овом својеврсном дијалогу или новом читању тј. разумевању Шејке.

У изоштравању кодова времена спиралног пројекта „ИзлоШба”, разуђеног у свом просторном и идејном концепту, Шејкино дело је асоцирало и фундирало питање полазишта, хармоније и симулације упркос геометрији празнине галеријског простора. У којој мери уметност јесте, односно није део свакодневице? Свакодневице урбаног искуства? Односа уметности и јавности? Односа уметности и сећања? Историје? Посматрача и дела? Продукције уметничког дела? Формирања вредности? Тумачења матрице...