Шта је шокирало Карлу дел Понте

Ако се документарац „Тежина ланаца” Бориса Малагурског бавио разбијањем Југославије по сценарију Запада, и тиме како су нас странци завадили и уништили ратом, у „Тежини ланаца 2” анализира се који домаћи и страни актери су били кључни за економску деструкцију наше земље.

Светску премијеру „Ланци 2” имали су у новембру у Јоханесбургу, где је највише донација сакупљено за снимање овог документарца, а код нас ће прва пројекција бити 31. јануара у биоскопу „Академија 28” (Немањина 28), од 18 часова. 

Малагурски, млади редитељ и продуцент познат по филмовима „Косово, можете ли да замислите”, „Београд”, филма о Брису Татону, и водитељ емисије „Револуција” (за коју каже да је управо укинута, наводно због лошег рејтинга), наглашава да се у новом остварењу пре свега бави концептом неолиберализма од његових почетака.

Од Фридриха фон Хајака, Лудвига фон Мисеса, преко Милтона Фридмана и чикашке школе, преко свргавања Салвадора Аљендеа у Чилеу (Пиночеов војни пуч 1973. године), па до дешавања у Британији са Маргарет Тачер, у Америци са Реганом, и вашингтонског консензуса. 

– Отпор неолиберализму у данашње време више није ствар идеологије, већ здравог разума. Филм отвара дебату о томе који економски модел би био повољнији од овог који тренутно имамо – каже Борис Малагурски. 

У филму је интервјуисао Ноама Чомског, Оливера Стоуна, Мајкла Парентија, Карлу дел Понте, Дајану Џонстон, Сокоро Гомес, Јасмину Вујић, Мирослава Лазанског, Вука Јеремића, Бранимира Брстину... 

– Бивши директор ЦИА Џејмс Вулзи у филму је признао да су ЦИА и САД много пута грешили у прошлости, и да данас непрестано греше. Карла дел Понте ми је рекла да УНМИК није достављао потребне доказе о трговини органима на Косову, јер ОВК и НАТО, као савезници у рату, нису могли једни против других да делају. Говорила је о ослобађајућој пресуди хрватским генералима, која је за њу била апсолутни шок, јер сматра да је доказана кривица Готовине. На питање да ли је то била политичка пресуда, смешкала се, и рекла: „Ви сте то рекли, али и ја морам да кажем да јесте.” Малагурски, додаје да се у филму појављује и Дија Надер де ел Андари, отправница послова амбасаде Венецуеле у Београду, која прича како је ова земља упела да се избори против ММФ-а, промени Устав који су сачиниле неолибералне елите шездесетих година 20. века, и побуном врати Чавеса на власт... 

Наш саговорник примећује да се култ бунта код нас изгубио.

– Свака власт кроз историју доносила је одлуке у интересу народа само када је била у страху од реакције грађана. У Француској, када власт донесе одлуку која се не свиђа народу, грађани и синдикати се организује и влада мора да повуче те своје мере. Побуне успевају. Код нас људи тврде да ништа не може да се промени, и демонизује се сваки покушај промене. Ако грађанима смета мера владе, њихова реакција је: „Доле Влада!”, а не: „Хајде да натерамо владу да нешто промени.” 

Малагурски истиче да има много разједињених групица које деле исте проблеме. Каже да геј парада привлачи пажњу, али не и штрајк радника. – Они једни друге не препознају, а треба заједно да буду у „Паради обесправљених”. Нисам видео Соњу Бисерко пред владом да се бори и за људска права отпуштених радника – примећује редитељ. 

Интервјуисао је и Јелену Милић, Соњу Бисерко, Борку Павићевић, а звао је и Наташу Кандић. Када јој је поставио питање ко финансира Фонд за хуманитарно право, рекла је: – Видите какви сте.

Хајде, довиђења – и спустила слушалицу. Јелена Милић из Центра за евроатланске студије је нагласила да овај центар често оптужују да су НАТО плаћеници, што њој смета, а онда је набрајала финансијере (Фонд браће Рокфелер, нпр), и поменула и НАТO.

Успешна, дугорочна решења Малагурски види у улагању у привреду и подизању индустрије, а не уласку у ЕУ. Наводи пример Јужне Кореје, и каже да је ова земља ограничавала стране инвестиције, а Финска од 1930–1980. свако предузеће са више од 20 одсто страног удела означавала је за опасну компанију. 

– Све богате државе радиле су супротно од онога што нама препоручују. Исланд се успешно изборио са кризом, национализовали су банке и опростили дугове грађанима. Неолиберализам захтева да се све приватизује, и да се држава не меша у економију. Против сам приватизације ЕПС-а и „Телекома”. Стиче се утисак да предузећа намерно губе новац да би се нашло оправдање за приватизацију. У Паризу су дали приватницима водовод, а после га вратили у руке града. У Грчкој су намерно секли паре железници, да би је приватизовали. Зашто? Видимо да и поред „Теленора” као конкуренције, „Телеком” и даље прави профит – каже редитељ. 

По његовом мишљењу, на глобалном плану Кина и земље Брикса ће преузимати примат, а империја САД је, каже, најагресивнија када је у паду и убудуће неће моћи да извози своје проблеме у друге државе. 

– То се видело и са Сиријом, и око Украјине не иде им онако како замишљају. Можда је прави тренутак да и ми лобирамо за своје интересе.