Ђоковић против Мареја, публике и сумњи

За овдашње навијаче је данашње пре подне – а било би чудо да не буде и после подне – резервисано за окршај Новака Ђоковића и Ендија Мареја у финалу Отвореног првенства Аустралије у тенису. Колико год различити, улози и ризици су за обојицу веома високи. Пред Ђоковићем је осма грен слем титула, при чему би петим пехаром из исто толико финала у Мелбурну постао апсолутни рекордер. За историју српског спорта била би то још једна рецка у биографији најуспешнијег појединца свих времена. Већ осму годину у самом светском врху, први спортиста света 2011. наставља да напредује у хијерархији тениских достигнућа свих времена.

И ако не победи, Ђоковић остаје чврсто на месту број 1, на којем је завршио три од претходне четири године, а до финала обезбедио већ 3.000 поена предности над другопласираним Роџером Федерером. Разлика између победе и пораза је, ипак, огромна, јер га у наставку сезоне и каријере ставља на једну или другу страну по успешности у финалима најважнијих такмичења, када су улог и притисак највећи. До свог 15. грен слем финала Ђоковић је дошао са скором од седам победа и седам пораза, поравнатим тек прошлогодишњом титулом на Вимблдону, а после дуге борбе са сумњама да се његова стаменост у уводним мечевима губи пред самим циљем. То је, по његовим речима, био и главни разлог сарадње са новим тренером Борисом Бекером, чије шампионско искуство треба да га ојача у самој завршници.

Тајанствени проблеми у полуфиналу

Исте сумње су се разбудиле уочи самог финала, када је пред Станисласа Вавринку, на свом омиљеном терену, изашао у нагло побледелом издању, у којем чак није регистровао да је добио трећи сет, него је остао на терену. На питање бившег тениског аса Џима Куријера о том необичном моменту, збуњено је одговорио да се у жару по некад не прати ток поена, али је потом морао да призна да му се то ипак није дешавало још од јуниорских дана.

Ђоковић је остао тајанствен и у вези са тим да ли га муче евентуални физички проблеми, као што је сугерисало његово понашање на терену. На директно питање Куријера одговорио је кратко са „да”, а на каснијој конференцији за медије додао да су проблеми више психолошке природе, те да нису много значајни.

Не улазећи дубље у гатање, подсетићемо да је и на турниру у Дохи, једином ове сезоне пре Мелбурна, предао меч због здравствених разлога и да их никада није објаснио. И у много тежој ситуацију, у Монте Карлу прошле године, Ђоковић није желео да говори о повреди коју су други приметили недељу раније, све до полуфинала са Федерером које је одиграо само „да би избегао различите коментаре”. У истом Монте Карлу, годину раније, играо је са повредом из меча Дејвис купа против САД и нанео једини пораз Рафаелу Надалу на том терену...

Повреде, здравствени и лични проблеми, неизбежни су део данашњег гладијаторског спорта. Шта год да је у питању, Ђоковић ће са данас борити са тиме, колико год буде могао. Погрешно су усмерене оцене да наш тенисер има рупу у спортском оклопу, кроз коју улазе убоди у завршници такмичења. Нема спортисте, као ни човека, без мане. Ако стручњаци често истичу да је код Новака тешко наћи ману у игри, она може да буде на било ком другом пољу. Да је спортски озбиљна, не би био већ четири године најбољи на свету, не само по укупним бодовима него и по броју освојених највећих титула у том периоду.

Две оптерећене главе

Много пре данашњег финала, Мелбурн је напустио дотле савршени Роџер Федерер, првим поразом од Андреаса Сепија. Рафаел Надал је без отпора изгубио од Томаша Бердиха кога је дотле 17 пута побеђивао, а Станислас Вавринка је пети сет полуфинала са Ђоковићем изгубио са 6:0, иако је физички и емотивно деловао неупоредиво боље. Питање је само ко ће остати последњи и уздигнутих руку.

Данас, од 9.30 часова по нашем времену, Ђоковић има противника који у Мелбурну делује моћно. По речима коментатора Би-Би-Сија, „Ђоковић од петка би изгубио од Мареја кога смо видели у четвртак, али у недељу четвороструки шампион може да буде много бољи”.

Сасвим је могуће да Ђоковићево финале поново буде ружно за гледање, као и полуфинале. По улозима и околностима, битку ће поново одлучивати главе, оптерећене притиском. Без обзира на проблеме које тренутно може да има, против Ђоковића ће бити још и пробуђене сумње; сећања на поразе у Њујорку 2012. и Вимблдону 2013, који су Мареју донели једине грен слем титуле у каријери; али и – публика у Мелбурн парку. Упркос знатном броју наших навијача, Вавринка се у полуфиналу осећао као у Швајцарској и мада се Ђоковић већ навикао да игра против публике, остао је осетљив на ту врсту спортског непријатељства. Другачије је једино у Кини, што јасно потврђују и његови резултати у земљи која га окружује изразима љубави и пријатељства. На све то је мислио и Борис Бекер, говорећи пре неки дан да се Ђоковићу указује мање поштовања него што заслужује.

Тенис, међутим, играју две главе, а глава Ендија Мареја је такође пуна сумњи. Такмичарски гледано, Шкот је у огромном успону, на линији повратка у шампионске сезоне 2012-13, после четири месеца одсуства због операције леђа и године мукотрпног враћања у форму. У том периоду је морао да преброди разлаз са тренером Иваном Лендлом, са којим је учинио све најбоље у каријери, па онда подсмешљиве критике због ангажовања бивше тенисерке Амели Морезмо. Данас Мареј игра за продор са четвртог на треће место светске листе, за трећу грен слем титулу, али посебно за Францускињу, и одбрану своје одлуке о новом тренеру. Уз то, хтео не хтео, у његовој глави су три узастопна болна пораза од Ђоковића у Мелбурну, у самој завршници такмичења: у финалима 2011. и 2013, као и у полуфиналу 2012. Укупно, на том терену је играо три финала и свако изгубио. За Ђоковића су ти порази ривала кључни адути у данашњем психолошком рату, поготово у игри на дуге стазе.

Мареј препушта улогу фаворита

У својим изјавама уочи меча, британски тенисер је деловао уобичајено флегматично и резервисано:

– Никада га раније нисам добио овде, а мислим да сам у последњих четири-пет дуела са њим узео само сет. Дакле, моја победа би била велики преокрет. Не кажем да није могуће да ја славим, али биће врло тешко... Осећам се добро, мислим да сам се физички опоравио од дугих мечева са Димитровом и Бердихом. Другачије је када имаш дан више: више одмора, али и промена ритма. У суштини би требало да играчи имају исту шансу, али речено ми је да је играч који је други по реду играо полуфинале освајао титулу пет-шест пута у последњих седам година, тако да не знам коме то више одговара. Пре три године Новак се опоравио после петочасовног меча са мном у полуфиналу. Не знам како му је успело, ја сам једва могао да ходам, а он је победио у финалу.

И Ђоковић је био уздржан у проценама, говорећи о свом противнику и променама у његовој игри у односу на разочаравајућу форму током новембарског завршног АТП турнира у Лондону:

– Гледајући Ендијеву форму крајем 2014. и игру у О2 арени, можда му људи нису давали велике изгледе за финале, али за мене то није велико изненађење. Знам његове квалитете и шта може. Мислим да му се форхенд поправио. Одговара му и што су терени бржи ове године, са нешто нижим одскоцима лоптице. Он то воли. Има раван бекхенд и добро се креће по терену. Дакле биће напоран меч. То је финале, сигуран сам да ћемо обојица учинити све што можемо.

М. Ковачевић

-----------------------------------------

Серена Вилијамс освојила 19. грен слем титулу

Велико финале тенисерки у Мелбурну, између две најбоље на светској листи, донело је још једну сигурну победу Серене Вилијамс против Марије Шарапове: 6:3, 7:6(5). Рускиња није успела да прекине серију од 16 узастопних пораза, а фантастична Американка 19. грен слем титулом само потврдила да је недостижно најбоља тенисерка света и да може да настави доминацију и у 34. години.