Скривање информација

Да је Србија земља у којој су ствари постављене наопако, не треба много доказивати. Али да ћемо дочекати да се новинар (Мирослав Лазански) залаже за скривање информација а државни службеник (Родољуб Шабић) да оне буду доступне јавности, заиста је мало ко очекивао.

С обзиром на то да сам у чланку Мирослава Лазанског поменут именом и презименом, као и да се доводи у сумњу моја мотивација да се распитујем за то колико се сврсисходно троши новац пореских обвезника када је у питању војска, осећам да ми је дужност да одговорим колеги Лазанском. Због чега је између колеге новинара (интереса јавности) и државних структура стао у одбрану ових других, нека одговори сам.

Поштовани колега, шта вас се тиче која је моја мотивација да поставим таква питања? Ово је слободна земља и имам право да поставим питање како се троши (и) мој новац и шта добијам заузврат када је у питању безбедност мог детета. Осим ако не мислите да поседујете неко ексклузивно право да се бавите војном тематиком? Па када Војска Србије због проблема с акумулаторима остане недељама или чак и месецима без ловачког дежурства, то онда није војна тајна и јавност има право то да зна. А када у дежурству стоје ненаоружани авиони без радара, е, то неће моћи... Из начина на који су постављена та питања и лаику је јасно да су мени одговори познати. И да сам као ваздухопловни ентузијаста и човек који је и приватно јако везан за војску, кроз институције, желео да докажем да се у Србији, независно од тога која је политичка структура на власти, континуирано лоше газдује војском и да се њени потенцијали непрестано изнурују и слабе.

То да ли је моје питање умесно или не, не одлучују коментатори „Политике”, већ повереник за информације Родољуб Шабић. А он је одлучио да моја питања заслужују одговор. Коме се не свиђа закон који налаже такво стање ствари, нека га мења. Али док се то не деси, не би било лоше да га поштује. А нарочито би било лоше да се одлука о томе да ли државни орган мора да достави неку информацију медијима или грађанима остави самом том државном органу, јер онда ништа и никада не бисмо сазнали. Ако неко направи мост преко ливаде, који не води никуда, да ли имам право да питам колико возила дневно пређе преко њега? Нарочито ако је то био скуп мост.

Друго, потпуно је нетачно да је реч о информацијама које ниједна земља на свету не би учинила доступним јавности. Ево, на пример, када су питању „мигови 29”, у руском листу „Краснаја звезда” могуће је прочитати колики је лични налет пилота на том типу, колико је младих пилота те године дошло у тај и тај пук и све у том стилу. Да не помињем комшије Хрвате, који редовно извештавају о ремонту својих „мигова 21” и када је који авион ушао у јединицу после ремонта. За Хрвате се чак може рећи и да су у томе отишли тако далеко да објављују и информације које се, понекад, могу учинити детаљним и небитним чак и за стручну јавност.

Можда и најспорнија ваша тврдња јесте да се јавности објављује само укупни налет авијације као целине. Ако пилоти транспортне авијације (због поплава) прошле године налете око 40 сати у просеку (цифре су узете само као пример, не кажем да је тако било) а пилоти ловачке по два сата, да ли је тачно рећи да су у просеку летели по 21 сат? Да, тачно је. А да ли то значи да су пилоти ловачке авијације обучени и у тренажи за све своје борбене задатке у сложеним метео-условима и ноћу? Не. Е, баш због тога је било важно да се зна то што сам питао. Јер, ако то не знамо, на основу чега ћемо мерити ефекат чињенице да је ова сиромашна земља дала 2,7 милијарди динара на ремонт авиона? Да ли је Србија заиста толико богата да немилице троши паре на нешто што после користи само на парадама или приликом промоције потпоручника.

Подсетићу да је последњег дана 2014. године министар одбране Братислав Гашић посетио дежурну ловачку јединицу на аеродрому Батајница, једину те врсте у систему ПВО. Док је давао изјаву, иза леђа министра стајала су, као што је то и ред, два ловачка авиона. Али то нису били авиони МИГ 29, наши најбољи ловци, него авиони МИГ 21. Од којих је један у ЈНА дошао још 1983. године и којем је већ једном продужен животни век (Л-17, 17409), док је други био НЛ-16, двоседа верзија ловца МИГ 21, која због другог седишта нема радар у носу већ тег, и који је у дежурству стајао ненаоружан. Ко не верује и ко није био тог дана у Батајници, нека погледа на сајту Министарства одбране – слике и видео-записи вероватно још стоје у архиви. Ако ми неко каже да је добро да држава издвоји неколико милијарди за ремонт „мигова 29” да би у дежурству стајао МИГ 21, ја сам спреман да одустанем од свог захтева. Али нека ми само објасни како ће тај НЛ-16 без радара да неког пресретне у ваздушном простору Србије и како ће да дејствује по том циљу у случају потребе? Као и у Првом светском рату, мораће да непријатеља открије визуелно а да по њему пуца из личног наоружања пилота из кабине. И онда се колега Лазански чуди због чега се ја интересујем зашто не лети 18101.

Узгред, могао би колега Лазански да објасни одакле му информација ко је у име Новинске агенције Бета Министарству одбране слао питања о ремонту „мигова 29” и која су конкретно то питања била. Не бих рекао да је ту информацију добио од Родољуба Шабића. С обзиром на то да су у ту преписку увид имали још само Министарство одбране и ја, а ја му ништа нисам доставио, занима ме да ли колега Лазански има увид у све захтеве које новинари шаљу Управи за односе са јавношћу или је та привилегија резервисана само за моју маленкост.

Уредник у Новинској агенцији Бета