Србија није убедила ни српског судију

После пресуде Међународног суда правде у Хагу, којом су одбачене и хрватска и српска тужба за геноцид, Београд се чини мање незадовољним од Загреба, али остаје утисак да многи нису разумели шта се у Хагу заправо десило. Тако је народни посланик и члан Главног одбора СПС-а Срђан Драгојевић на „Твитеру” приметио да „ми у контратужби нисмо укључили етничко чишћење које је далеко лакше доказати” и да се нада да ће се та ствар „расветлити”. Ни високи функционер владајуће странке, како се испоставља, није разумео да је основ за тужбу Конвенција УН о геноциду, те да држава државу овом суду не може да тужи за неко друго кривично дело осим геноцида.

Док су у Хрватској ветерани масовно, стиснутих песница и зуба, пратили изрицање пресуде и нису крили огорчење и бес због „хашке неправде”, у Београду су у готово камерној атмосфери то учинили људи из државног врха Србије и Републике Српске, Томислав Николић, Александар Вучић и Милорад Додик. Једино је Додик остао при ставу да не може побећи од осећаја „да је над Србима на простору Хрватске почињен злочин геноцида”. Министар правде Никола Селаковић, који је био присутан у Хагу, рекао је да нема разлога да буде незадовољан.

Како онда замерити Миленку Крећи, ад хок судији из Београда, уваженом професору Правног факултета, аутору бројних уџбеника и књига (међу којим је једна коју је писао заједно са Смиљом Аврамов), што је и сам гласао за одбијање српске тужбе, заједно са осталих 16 судија? Тада се поставља питање – зашто смо уопште тужили Хрватску? Ако смо знали да је хрватска тужба неоснована, зашто смо сами себи ускратили могућност – и сатисфакцију – да се Загреб сам суочи са одбијањем своје тужбе? Ако је наша држава пред међународном и домаћом јавношћу, заједно са својим експертима, тврдила да је у Хрватској над Србима почињен геноцид, како онда њени представници нису незадовољни?

Многи су у Србији, додуше, пријатно изненађени што нисмо осуђени, јер до сада углавном нисмо имали „хашке среће”, навикли смо и на горе. Хрвати се извукли и за Јасеновац и за „Олују”, али смо ми задовољни? Србија је тужила, али ни сама изгледа није веровала у своје речи. Ушло се у то некако „са пола срца”. Ни наш судија, ни наша држава нису уверени.

Хрватски судија је бар гласао за тужбу своје државе, а придружио му се и судија из Бразила. Нико не тражи да судија из Београда гласа против своје професионалне савести, ако стварно мисли да „Олуја” није пример геноцида, али у том случају – чему тужба? Да су, на пример, у Хашком трибуналу имали Милошевићев говор који би макар наликовао оном Туђмановом („Срби треба да нестану”), прогласили би да имају „пиштољ који се пуши”. Не би морали да доводе 400 сведока током пет година процеса. И не би за „геноцидни наум” морали да прогласе Милошевићев говор на Газиместану и његове речи о „оружаним биткама које се не могу искључити”.

За Београд је додатно непријатно и то што је као аргумент у противтужби потегао и Јасеновац, о коме смо у школама учили као о примеру тог најтежег злочина. Адвокат Зденко Томановић, правни заступник Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом, за „Политику” каже да представници српске државе и део њеног правног тима о пресуди МСП-а говоре скоро као о победи:

– Држава има право да свој јавно исказан став према геноциду брани свим правним, политичким, историјским и другим средствима, а не да каже да није незадовољна. Замислите какво би било реаговање и из региона и из међународне заједнице да су у случају „Милошевић” имали транскрипт сличан ономе са састанка који је водио Туђман на Брионима, уочи операције „Олуја”. Снимак на коме би Милошевић говорио све оно што је Туђман рекао. Сигурно не би рекли да нема разлога да будемо незадовољни у случају одбијања тужбе. Било би интересантно чути шта заправо мисле они који су дали налог за тужбу и који су заступали тужбу, да ли је било геноцида или није. Не могу се пред међународним судовима подносити тужбе са далекосежним последицама, без одговорности и обавезе да тај став браните, само из дневнополитичких разлога.

Занимљиво је да је члан српског правног тима, канадски професор Вилијам Шабас, на суду у Хагу повукао паралелу између брионског говора хрватског председника Фрање Туђмана из јула 1995, где постоје прецизни транскрипти чије делове „Политика” објављује уз овај текст – са нацистичком Ванзејском конференцијом, на којој се планирало спровођење „коначног решења јеврејског питања”, касније названог холокаустом. На скупу, одржаном 20. јануара 1942. у предграђу Берлина, присуствовао је скоро цео нацистички државни врх и тада је донет протокол у коме, између осталог, стоји да Јевреји треба да буду „премештени на исток на рад”, што је била шифра за смрт, према специјалном „речнику” који је накнадно подељен учесницима. Учесници Ванзејског састанка нису осуђени за геноцид само из једног разлога – ово кривично дело није постојало у време када се њима судило у Нирнбергу.

--------------------------------------------------------------

Туђманови „Брионски транскрипти”: Удари Србе да нестану!

Шта је хрватски председник Фрањо Туђман поручио припадницима војног и државног врха на састанку на Брионима непосредно пред акцију „Олуја”, где је један од учесника био и генерал Анте Готовина:

– Чини се да бисмо могли повољну политичку ситуацију у Хрватској, деморализацију у српским редовима, наклоност и људи у Еуропи, једним дијелом у Еуропи, оно што је склоно рјешењу те кризе и у корист Хрватске гдје имамо значи пријатеља Њемачку која нас суздржано подржава и у политичким разговорима, али и у НАТО гдје такођер имају разумијевања за наше погледе. Имамо и наклоност Сједињених Америчких Држава, али до одређене границе, ако ћете господо извршити на професионалан начин, као што сте извршили у западној Славонији у року од неколико дана, то значи молим три, четири дана, максимум осам дана онда можемо рачунати да ћемо и политички, да нећемо политички не само претрпјети штете, него да ћемо политички у том и таквом свијету добити.

– Зашто пустити исток на миру? Зато што се и ти наши пријатељи боје да не уђе Југославија у рат у цјелини, с Југославијом и Русија, па према томе опћи рат. Према томе, исток бисмо пустили тотално на миру, а ово бисмо морали ријешити и југ и сјевер. Ријешити, на који начин? То је сада тема наше данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити да мора капитулирати у неколико дана.

– С тим што сам рекао, и ово што смо казали, да им овдје треба дати излаза да могу... Јер, важно је да им ти цивили, да пођу, па ће онда и војска, и када колоне пођу, то дјелује психолошки једни на друге.

– Један летак овако, значи опће расуло, побједа Хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби ви се већ повлачите преко итд. а ми вас позивамо да се не требате повлачити, ми вам јамчимо... Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права итд.

– Чекај, идем у Женеву зато да прикријем ово, а не да тамо разговарам. Нећу послати министра, него ћу послати помоћника министра унутарњих послова. То је у четвртак. Према томе, да прикријем ово што спремамо за дан послије.