Приватизација наших душа

Љубав нам говори да смо све на свету, а мудрост казује да нисмо ништа. Између те две крајности се одвија наш живот. Демократија није у томе да свако може да ради шта хоће већ у томе да нико не сме никога да приморава на нешто што дотични не жели. То је нека моја дефиниција демократије, мада видим да у животу није тако. Сведоци смо свакојаког насиља на све стране а, нажалост, нема ни закона, који би нас одбранили. „Срешћемо се у рају или на победничком пољу!”, храбри своје поданике у биоскопу, на Пашићевом тргу, краљица Елизабета која је у 16. веку створила златно доба Енглеске.

Упркос демократским преображајима, друкчије мишљење остаје код нас и даље схваћено као израз непријатељства и као претња поретку. Зато се у јавности друкчијем мишљењу супротстављају тако што се – обрачунавају с онима који друкчије мисле.Аrgumentumadhominem је формула таквог односа, јер у доминантној политици ,,ја теби – ти мени” непријатељи само смишљају како да нас поткопају.

Како се могло десити да председнички кандидати постану љути непријатељи, зар они, сваки појединачно, не желе просперитет ове земље? Тачно је да имају различите погледе на оно што нас окружује, али како да им верујемо ако се мрзе? Зар није било начина да нас аргументима убеде да је њихова намера боља од намере оног другог? Полемику су претворили у двобој на живот и смрт. Тако су медији у овој земљи постали попришта ватрених сукоба, ниподаштавања и омаловажавања.

Не личи ли ово искључиво политичко-полемичко обраћање народу на ратно стање, не указује ли на сасвим ниску културу јавног дијалога? Нису ли томе прилично допринели и угледни уметници, јавни радници и новинари својим учествовањем у вербалним обрачунима, или можда још више својим прећуткивањем важних чињеница? Није ли поимање наше демократије постало тако лоше да је њихово учешће у лажним и ратоборним дијалозима већ постало својеврстан вид њиховог прихватања и одобравања таквог стања?

Помињем ово управо зато да кажем колико је све то било мучно и узнемирујуће. Бацили су своје отрове на нас. Да ли је морало тако да буде? Да ли и у другим земљама живот мора да устукне пред политиком? Истини за вољу, није ни код нас устукнуо, све је то био привид који су путем плаћених термина ширили и прокламовали медији... Колико знам, право на гласање не подразумева и обавезу да изађете на изборе. Зато је ваљда створена предизборна кампања да нас убеде да треба да гласамо! Избори су слободни, то се сасвим сметнуло с ума! У току мог дугог живота није се ни једном десило да је неко био кажњен зато што није гласао. Тога није било ни у крутим временима комунистичке диктатуре, кад су се другови трудили да одзив бирача буде стопостотан како би капиталистима доказали да је комунистичка идеологија исправна, да владају срећним народом који користи сва своја права, чак стопосто излази на изборе не би ли доказао да је само један једини кандидат довољно узвишен и вредан свачијег гласа. Јесте да су другови комунисти на дан избора слали пионире да подсећају грађане, који још нису гласали, на њихову дужност. Нисам гласала ни тада, а због тога ипак нисам била неми посматрач историјских тренутака са стране, пошто сам рано завршила гимназију и одмах се уписала на позоришну академију, где ме је затекло гласачко право. Али тада сам већ научила, од мог професора, великог хеленисте Милоша Н. Ђурића, да они који се баве културом, здравством и просветом не би требало да се страначки опредељују, јер њихова делатност припада свим грађанима... Држим се тога и данас, мада видим да многи од моје сорте мисле другачије.

Чим је дато право гласања, неко је одмах уз то прикачио и грађанску дужност, мада то није исправно. Гласање је слободан избор грађана, где не може да важи парола: „Ко не изађе да гласа, гласа за радикале”. Ова парола може далеко да се чује! Да ли су ову крилатицу, која је протеклих дана лебдела по београдским улицама, убацили неки непријатељски елементи, група терориста која хоће да нас разори, или се шали нека овдашња велесила која се намерила да приватизује и наше душе; прети, указује да се пазимо и не заносимо како можемо да утекнемо? То што је неко искрен никако не значи да је у праву.

То није довољан разлог да се политика назове политиком. Можда је онда прикладније назвати је уживањем у ниским страстима. Није ствар у томе шта ја мислим, већ у универзалним критеријумима оног што политика јесте и шта сме да буде. ,,Ах, до ђавола! нисам ја своје нерве нашао на цести!” рекао би Крлежа.

Преживех и ове изборе. Нека буде што бити не може! Без обзира на све, био је то мој поглед на овај историјски тренутак.