Гуча и Егзит пред огледалом

За једну несрећну и многим невољама притиснуту земљу као што је наша, превише је мастила потрошено на популарну музику и њена симболичка и идеолошка значења. И седам година после такозваних демократских промена на крајње неукусaн начин се импутира политичко значење одређеним манифестацијама које би пре свега морале да буду оно што су у свету: комерцијална хедонистичка окупљања на којима рационални потрошачи уживају у представама за које су платили тржишну цену.

Ако је због силних вредносних конфузија у транзицији до сада и био разумљив поменути неукус, ово лето би дефинитивно требало да означи његов крај, утолико пре јер су све генерације оствариле зенит у својим очекивањима. Старим шездесетосмашима је долазак "Стонса" испунио вишедеценијски сан, ми млађи смо видели "Пеперсе" као врхунац онога што поп музика нуди у последњих десетак година, Егзит већ тешко саставља листу потенцијалних хедлајнера који још нису гостовали, а од Гуче се очекује да са Бреговићевим концертом буде устоличена као једна од најјачих летњих манифестација у Европи.

Све ови догађаји одрађени су уз велику помоћ државе у сваком погледу па и финансијском. Теза овог чланка је да са том праксом треба прекинути.

Прво ме као пореског обвезника занима колико ће новца разни нивои буџетских власти издвојити за ова дешавања. Искуство говори да су та средства огромна. Егзит, на пример, финансијски знатно подржавају градске власти, покрајинске власти и република!

Ако је Гуча раније и могла да оправдава такву помоћ јер представља аутентично стваралаштво са ових простора, Егзит ту врсту оправдања нема. Општа је оцена да су најдосаднији део Егзита дешавања на Фјужн стејџу, где годинама свира истих десетак бендова из Србије и Хрватске. Егзит представља и промовише пре свега англоамеричку поп-музику па треба очекивати да терет финансијске подршке преузму богате мултинационалне компаније, јер имају чист финансијски, можда и национални интерес да се овде промовишу.

У Гучи се очекује више од пола милиона посетилаца, а мултинационалне компаније за производњу пива и сличних ствари већ су тамо увелико присутне. Зато је време да се државно финансирање и овог фестивала увелико смањи или укине. И Егзит и Гуча су уз обилату државну помоћ постали бренд и изградили огромни профитни потенцијал. Време је да се тај потенцијал реализује учешћем озбиљних спонзора и функционисањем оба фестивала на чистим тржишним основама.

Пошто је то немогуће преко ноћи, треба добро анализирати изводљивост тог пројекта, али о тржишном развоју ових манифестација не би смело да буде спорења. Ако садашњи менаџменти нису способни да послују по тржишним критеријумима, треба их променити. Од државе је сасвим довољно то што је до сада урадила и што обезбеђује простор и инфраструктуру.

Држава би, ако коначно дефинише икакву озбиљну културну политику, морала стратешки да помаже покретање сличних манифестација у другим крајевима. Неко је приметио да Србија неће постати озбиљна држава док Ниш не постане озбиљан град. Југ и исток Србије су нажалост подручја која све више умиру у сваком погледу, па је од суштинске важности да држава и културном политиком помогне да Ниш, Стара планина, Кладово, Рашка или Звечан добију бар једну манифестацију интернационалног типа засновану на узусима популарне културе. Није јасно зашто је, на пример, поред свега што је смештено у Нови Сад, тамо морао да се спакује и нови "национални филмски фестивал". Зашто не у неки од поменутих градова? У Нишу филмски фестивал већ постоји па је ваљда лакше било да се он стратешки трансформише него да се прави нови.

Постављајући модел за будуће деловање држава ни са тим новим пројектима не би смела да ствара трајне буџетске овиснике. У реду, током толико и толико година, док не стане на ноге и не постане (ако постане) атрактивна за велики број посетилаца. После тога зна се – чисто тржишна манифестација.

Узгред, Гуча и Егзит, као веома сложени феномени, уз то солидни модели развоја фестивалске политике, заслужују да се сачини озбиљна евалуација и анализа мноштва пропратних ефеката.

Док је Гуча очигледно помогла афирмисању младих стваралаца, оркестара и солиста, Егзит уз сву помпу и промовисање рок и поп музике није подстакао рађање ниједне иоле занимљиве домаће групе или извођача у последњих седам година.

Гранд међутим на чисто тржишним основама сваке године избаци нову поставу: још један доказ да популарну културу за разлику од елитне треба препустити тржишту.